Nakon Berluskonija ostao je berluskonizam kao model vladavine



Berluskoni je umro i otišao zauvek sa političke scene, međutim njegovo nasleđe nije. Njegova stranka Forza Italia, koja je u koaliciji strankom Đorđe Meloni, odavno nije dominantna politička snaga, te sada postoji bojazan da ova stranka neće preživeti bez svog istorijskog osnivača-vođe

Print Friendly, PDF & Email



Silvio Berluskoni umro je 12. juna u svojoj 87. godini života, ostavljajući za sobom nasleđe svoje duge političke vladavine. Berluskonizam, nastao na temeljima iskrivljenih demokratskih principa i ideala jednog političkog lidera, još dugo će uticati na  društvo koje je vest o njegovoj smrti primilo sa nevericom i u šoku. “Kraj jedne ere”, pisala je italijanska La Repubblica, dok je dnevni list La Stampa nizao naslove poput onih da je “Teško zamisliti Italiju bez Berluskonija” ili da “Italija više neće biti ista bez njega”. Večni odlazak bivšeg italijanskog premijera komentarisali su i mnogi političari, njegovi saveznici, ali i najveći protivnici koji su uputili iskrene poruke žalosti. Dok je Đorđa Meloni, sadašnja predsednica parlamenta, izjavilla da je Silvio – tajkun, medijski magnat, nekadašnji predsednik najpoznatijeg italijanskog fudbalskog kluba, te bivši premijer Italije, čak četiri puta, bio “vitez i simbol nacije”.

On zaista jeste imao orden viteza za zasluge za rad i doprinos naciji, koji je dobio od tadašnjeg predsednika Italije, Đovanija Leona, 1977. godine. Međutim, nakon krivične presude iz 2014. godine, odrekao se ovog ordena, ali u delu narodu je ostao zauvek zapamćen kao “Cavaliere” (vitez). Kao ni jedan italijanski političar do sada, bez ijedne državne funkcije u trenutku smrti, Cavaliere je sahranjen u svom rodnom Milanu, dok je komemoracija uz desetine hiljada ljudi iz zemlje, te prisustvo važnih gostiju i državnika iz inostranstva, održana u milanskoj katedrali Duomo. Bio je to spektakularni događaj, kojem su sledila tri dana nacionalne žalosti, dani u kojima nije radio italijanski parlament i kada su na skoro svim državnim institucijama bile spuštene zastave na pola koplja. Takav ispraćaj, za koji su s druge strane samo nekolicina onih koji su se oštro protivili njegovoj politici, prokomentrisali kao nezasluženim i neprimernim, htela je upravo njegova direktna naslednica, Đorđa Meloni, liderka prve neofašističke vlade u Italiji, nakon Drugog svetskog rata. 

U jednoj zemlji zapadne demokratije, Silvio Berluskoni postao je možda najdugovečniji desni demagog na vlasti na koju je prvi put došao 1994. godine, te ostao da vlada, sa manjim ili većim pauzama, sve do 2011. godine, kada je dao ostavku u trenutku kada se Italija suočavala sa dužničkom krizom. Moglo bi se reći da je bio zapravo oligarh, kako bi ga nazvali u postkomunističkim zemljama Istočne Evrope. U Italiji su ga međutim svi zvali “predsednikom”, i kada je bio, a i kada nije bio na toj funkciji. Doduše, ostao je predsednik svoje stranke “Forza Italia (Napred Italija), koju je osnovao 2013. godine. 

Predsednikom ga je zvala i sadašnja primijerka Italije, sve dok nije osvojila vlast. Jer, na neki način, zahvaljujući upravo njemu, liderka najveće desničarske partije “Fratelli d’Italia” (Braća Italije), danas vodi italijansku državu. Kada je 2001. godine imenovao mladu Meloni za ministarku za mlade, koja je inače tada bila predsednica Fronte mladih, omladinske organizacije neofašista, bio je to zapravo presedan. Kako je i sam šaljivo govorio da “Fašizam nije nikakva kriminalna doktrina, te da Mussolini nije nikada nikoga ubio, već je slao ljude na odmor u zatočeništvo”, Berluskoni je zapravo dozvolio ponovno delovanje fašističkih lidera u političkom životu. Čak se i jedan od njegovih najvećih saveznika Đanfranko Fini, koji je u mladosti bio generalni sekretar neofašistčkog pokreta socijalista Italije (Movimento Sociale Italiano), formalno odrekao fašističke ideologije – iako faktički nikada nije napustio tu doktrinu – i to samo kako bi mogao da vlada zajedno sa Berluskonijem.  Jer on, Silvio Berluskoni tokom svog višedecenijskog političkog uticaja, formalno se ograđivao od preteča ideologije koja je duboko zasenila ovu državu.

Mogli bi zapravo da se zapitamo, kako je tako nešto uopšte bilo moguće? Da jedan konobar, trgovac usisivačima, vlasnik agencije za nekretnine, kasnije gazda jedne građevinske firme, te vlasnik najuticajnije privatne medijske kuće, kao i jednog fudbalskog kluba, zavlada ovom zemljom, promovišući novu politiku koja se temeljila na potpunoj liberalizaciji tržišta, smanjenju poreza, te oprosta poreskim utajivačima. To je bilo moguće upravo zbog truleža stare vlasti, izražene u korupcijskom skandalu poznatom kao „Tangentopoli“, koji je oslabio levičarske stranke između 1992. i 1994. godine. Zapravo, u atmosferi slabljenja popularnog poverenja u institucije, Berluskoni i njegovi saveznici tvrdili su da predstavljaju novi liberalizirajući pokret.

Kao mlad i tada nepoznat i uspešan biznismen, Berluskoni je bio član masonske lože P2, na čijem je čelu bio Lučio Ćeli, vatreni pristaša Benita Musolinija, a koja je bila povezana za kriminalnim aktivnostima. Ova činjenica je otkrivena u objavljenom tajnom dnevniku italijanske sutkinje Tine Anselmi, u kojem su otkrivene sve tajne te masonske lože, koju su njeni osnivači nazvali Propaganda Due, skraćeno P2.

Pre nego što je došao na vlast, preko svog saradnika Marčela Del’Utrija koji je kasnije postao njegov lični savetnik, te senator u italijanskom Senatu, Berluskoni se dokopao dosijea o mafijaškim vezama, te postao kandidat čija bi vladavina ojačala vezu između državne moći i mutnih poslovnih krugova. Ipak, desnica koju je on vodio uspela je da okupi značajnu manjinu Italijana iza svog političkog projekta, rutinski osvajajući vlast, dok je istovremeno slabila i fragmentisala levicu. No, na kraju, pravni problemi su nekako omeli Berluskonijevu političku karijeru, od koje je na kraju odustao, ostavljajući za sobom trajno isušeno javno područje i radikalizovanu desnicu.

Silvio Berluskoni je bio poznat i po tome što je voleo da peva i zabavlja ljude na luksuznim zabavama. Drugim rečima, voleo je da šarmira javnost, a politiku koristi kako bi izbegao sudske procese. Ipak, protiv njega pokrenuto je više od 30 postupaka, a neki od njih su trajali sve do njegove smrti, tj. nikad se nisu ni završili. U jednom intervjuu, izjavio je da je proveo više vremena po sudovima nego kod kuće, iznevši tvrdnju da se u poslednjih 20 godina pojavio 2.500 puta na 106 suđenja.

Dok je bio na vlasti, njegova vlada, usvojila je zakon koji javnim ličnostima daje imunitet od krivičnog gonjenja. Međutim, taj zakon je kasnije poništio Ustavni sud Italije. Imao je i tim izvrsnih advokata, na koje je potrošio, kako je sam izjavio, više od 150 miliona evra. Advokat mu je čak bio i Nikolas Sarkozi, pre nego što je postao predsednik Francuske. Jednom prilikom se našalio na svoj račun, što je zapravo uvek i radio, rekavši, kako je “Izbegavanje plaćanja poreza prirodno ljudsko pravo”. No, iako je nekoliko puta bio oslobađen ili su mu osuđujuće presude bile poništavane, 2013. godine je osuđen za poresku prevaru zbog čega mu je godinama bilo zabranjeno da obavlja političku funkciju. Kaznu je navodno služio kao koristan radnik u jednom katoličkom staračkom domu.

Kada se vratio u politiku, 2019. godine, rekao je da njemu ne treba politička funkcija da bi imao vlast i da to radi samo zbog naroda. Tada je dobio mandat u Evropskom parlamentu, a potom je izabran kao senator u italijanskom Senatu, u septembru 2022. godine. Poznata je njegova izjava iz tog vremena kada je rekao da ima sve u životu, poput kuća širom sveta, veličanstvenih brodova, prelepih aviona, ali i prelepu ženu. Ženio se dva puta, a njegova poslednja nevenčana supruga, Marta Fašina bila je mlađa od njega više od 50 godina. 

Njegov život svakako je obeležen raznim skandalima, kao i optužbama za korupciju. Bio je kritikovan i delio je italijansku javnost. Voleli su ga, obožavali, ali i prezirali. Bio je čak i fizički napadnut, i to dva puta. Prvi put 31. decembra 2004. godine, na trgu Navoni u Rimu, kada ga je jedan čovek udario u glavu fotografskim aparatom. Drugi put 2009. godine, na trgu Duomo u Milanu, nepoznati muškarac udario ga je teškom statuom milanske katedrale, kada mu je slomio nos i dva zuba.

Osim novca, moći i vlasti, Berluskoni je bio možda ipak bio najpoznatiji po tome, što je voleo žene. Za sebe je govorio da nije “nikakav svetac”, a jedna afera, poznatija kao “Bunga bunga” i njegova veza sa maloletnom Karimom El Mahroug, navodno unukom egipatskog predsednika Mubaraka, koštala ga je povlačenja iz politike, u koju se posle tog događaja nikada nije ni vratio u punom svom jeku.

Berluskoni je umro i otišao zauvek sa političke scene, međutim njegovo nasleđe nije. Njegova stranka Forza Italia, koja je u koaliciji strankom Đorđe Meloni, odavno nije dominantna politička snaga, te sada postoji bojazan da ova stranka neće preživeti bez svog istorijskog osnivača-vođe. Ipak, iako je opstanak ove stranke poljuljan, Berluskonijev model vladavine, u kojem bogatstvo legitimira vlast, ostaje sada u rukama njegovih neofašističkih naslednika, koji se verovatno neće ustručavati pred nekim demokratskim principima iz daleke prošlosti. 

 

TATJANA ĐORĐEVIĆ 

NOVINARKA AL JAZEERA BALKANS I BBC NEWS (NA SRPSKOM).

Print Friendly, PDF & Email

Tekstovi koji vam pomažu da bolje razumete sv(ij)et oko sebe.

Dva puta mesečno newsletter izabranih tekstova u vašem inboxu.