Škare za Natašu Škaričić: o jednoj apsurdnoj cenzuri



Srbija je mesto izvoza jeftine radne snage, u koju se uvozi još jeftinija, uz izvoz jeftinih sirovina i uvoz skupe a prevaziđene tehnologije

Print Friendly, PDF & Email



Tekst Nataše Škaričić „Histerijska ličnost”, posvećen masovnim ubistvima u Srbiji, objavljen je 8. maja, na zagrebačkom portalu „Novosti”. Ubrzo je povučen sa matičnog portala da bi se kao ponornica pojavio na regionalnom portalu „Preokret”. Sudbinu teksta, koji će verovatno ući u novinarske antologije, posmatraću na pozadini aktualnih događaja, uz konstataciju da je svaki oblik cenzure – bizaran, koliko je i odbijanje da se serija nasilnih događaja sagleda iz sistemske perspektive – apsurdno.

Sistemsko nasilje

Nataša Škaričić piše o spoju različitih medijskih, više ili manje amaterskih intervencija u kompleksnoj slagalici srpskog društva, pogađajući presek individualne i društvene patologije: 
 
„Društvena klima u Srbiji, stupanj političkog i institucionalnog nasilja, huškački mediji, život u permanentnom ratnom stanju, javna promocija ratnih zločinaca, podatak da je riječ o trećoj zemlji u svijetu po broju vatrenog oružja, raspadajuće školstvo, brutalno vršnjačko nasilje, navodna jedinica koju je dječak ubojica dobio iz povijesti, ali i privatna patologija, prvenstveno otac koji je dijete dvije godine učio kako da barata pištoljima i omogućio mu pristup oružju; sve se to s pravom dodavalo morbidnoj slagalici strave”
 
Navedeni pasus u tekstu Nataše Škaričić sumira već postojeće analize. Kris Braun (The Guardian) iznosi frapantan podatak: Srbija je na trećem mestu po broju vatrenog oružja u svetu (?), uz pohvalu da je Srbija učinila nešto za šta Amerika nije smogla snage: trenutno je iz stanja šoka prešla u akciju. Razumljivo, tekst je na režimskim portalima Srbije prošao cum laude! Stavovi Aleksandra Matkovića na portalu Jacobin dovode u pitanje osnovu tezu Krisa Brauna. Mere koje sprovodi Srbija vode jačanju autoritarizma i stvaranju policijske države i nikako ne mogu poslužiti kao prevencija. The New York Times je u danima koji prethode masovnim ubistvima objavio članak Roberta Vorta, čiji naslov referira na suštinu krize: „Predsednik, navijači i podzemna „Kuća strave”. Na kraju, zakasneli izveštaj o učešću na javnom času u jednoj osnovnoj školi osuđenika za zločine protiv čovečnosti nad Albancima na Kosova, uz „činodejstvovanje” gradonačelnika Novog Sada i visokih crkvenih velikodostojnika, razotkrio je sjaj i bedu srpskog društva, samo bez sjaja. Na toj široj medijskoj pozadini još oštrije se ocrtava uzaludnost „nestajanja” teksta Nataše Škaričić s portala „Novosti”. 
 
Shodno teorijskoj kulturi od dva milenijuma, čin upotrebe elektronskih makaza još je apsurdniji. Teza da društvo generiše nasilje koje kulminira u serijama nepovezanih slučajeva, postala je opšte mesto. O temi presek društva i individualnog delovanja raspisali su se svi teoretičari ovoga sveta, sa izuzetkom onih koji ostaju verni svom „izmu” do kraja (biologizam, psihologizam), premda i oni uz određenu zadršku. Dakle, u pitanju je red misaonih figura, počevši od Platona i Aristotela, preko Dirkema, Mertona, Džejmsona, Fukoa i koga sve ne, sve do korifeja srpske pismenosti Vuka St. Karadžića: „Što je god vlada turska bolja i čovečnija, to je i hajduka u zemlji manje”, itd. Na kraju, ko nije verziran u teorijskoj abecedi, svakako je gledao uvodnu scenu Kopolinog Kuma I: slomljeni otac izmasakrirane devojke obraća se šefu mafije jer ga je izneverila instanca koja je upravo trebalo da ga zaštiti: američka država. Cenzura je apsurdna i nemoguća, a čin povlačenja teksta s portala svodi se na funkciju „javne tajne”. Situacija je adekvatna sceni iz crtanog filma, kada akter, nakon sricanja natpisa b.e.n.z.i.n – reaguje konstatacijom da se reč ‘voda’ ne piše tako. Plamen je buknuo, svejedno što su ga uočili tek retki čitaoci novinskih portala.
 
U medijskoj pojavi nasilja je posebno nasilno nasilje prikazati kao slučajno i apstraktno, nepovezano sa drugim pojavama. Naime, medijski eksploatisane scene predstavljaju tek medijski vrh koji kamuflira snagu i dubinu nasilja u nekom društvu, dok se o sistemskoj proizvodnji nasilja u političkoj i ekonomskoj sferi obično ćuti. Ono što je zanimljivo, o sistemskoj proizvodnji nasilja piše se više nego ikad, pa je zato čin povlačenja teksta potpuno apsurdan na još jednom nivou. Uz potpuno nesuvislost intervencije, tekst Nataše Škaričić postaje objekt nasilja, tekst koji se bez problema može zameniti drugim tekstom, uz eventualni ostatak, stvaranje još jedne „mrtve veze”. Iza primamljive fasade feralovske kozerije u „Novostima” kuca srce tame.  

Crème de la merde

Šta je u tekstu Nataše Škaričić tako nepodnošljivo kada je tekst očekivan i samorazumljiv? Da li provokativan naslov izlazi iz konteksta famozne novinarske etike? Ne verujem. Histerija se ne nalazi u međunarodnim klasifikacijama bolesti, nego se kolokvijalno upotrebljava za osobu koja ne zna šta hoće, tako da se kvalifikacija o predsedniku Srbije u naslovu ne može uzeti doslovno. Štaviše, u ovom konkretnom slučaju, mogli bismo reći da je stvar bitno drugačija – da je reč o višku kontrole uz logičan gubitak samokontrole. U tom višku kontrole upravo je sadržana konkretna odgovornost, premda je nasilje strukturno i sistemsko. 
 
Nataša Škaričić ne propušta da servira šlag na torti, a to je samo obraćanje predsednika Srbije naciji i pokušaj aboliranja srpskog društva kao i vlastite decenijske funkcije od svake odgovornosti, predsednik je počinio spektakularan auto-go. Već je registrovano: predsednik ne može da navede osnovne uzroke nasilja, a da ne ugrozi temelje svoje vladavine:
 
„Obitelj je nazvao crème de la crème srbijanskog društva, otkrio podatke o malodobnoj sestri i još štošta nevrijedno ičije pažnje, uključivši apel da „moramo da povedemo razgovor o vrijednostima, jer imamo spomenik gdje je čovjek s bradom i muškim spolnim organom koji doji bebu, i mislimo da je to vrhunac demokracije.”
 
U pokušaju da abolira srpsko društvo kao i vlastitu elitu, predsednik Srbije je stigmatizovao sve građanke i građane Vračara, kao i dečje žrtve nasilja u osnovnoj školi, podrazumevajući da je reč o pripadnicima srpske elite, koja je pokleknula pred plimom zapadnjačkih vrednosti. Pretpostavljajući paradigmatičan status vlastite elite, apostrofirao je njenu sistemsku (bez)grešnost i to tako da je njegov pokušaj spektakularno propao. Krivica je potpisana! Bilo kako da upotrebimo termin crème de la crème, učinak je u ovom kontekstu negativan, po samu elitu. Naime, Nataša Škaričić pogađa u centar:
 
„To govori da Srbija u ovom trenutku ima veliko srce posvećeno žrtvama djeteta i mlađeg punoljetnika, ali da je miljama daleko od kolektivnog samosažaljenja. Ono bi bilo dobra osnova za to da se Aleksandra Vučića svede na ono što on stvarno jest i zauvijek onemogući u političkom masakru koji desetljećima provodi. Crème de la merde.”
 
Šta ovaj tužan preokret Vučićeve formulacije o „kremi kreme” poručuje? Taj preokret vrednosnog statusa elite moguć je na osnovu pogrešne ili kolokvijalne upotrebe termina. Fraza crème de la crème upotrebljava se uglavnom u ironičnom kontekstu, a pored leksikološkog značenja potrebno je poznavanje konteksta – ili biti potpuno nesvestan vlastite društvene funkcije. U tom smislu termin histerik postaje blizak značenju drugog termina koji autorka koristi u tekstu, a to je idiotes, u klasičnom, Aristotelovom smislu idiota društvenosti — predsednik republike koji na press konferencijama, u funkciji predstavnika države, govori kao privatna osoba, drži solilokvije o sebi i idiotizuje sve oko sebe. Dakle, nije reč o ličnoj karakteristici, nego o idiotizaciji politike, na pozadini raspada demokratskih institucija iznutra i njihovom pretvaranju u ljušture. 
 
Srpsko društvo nije samo opterećeno kultom nasilja iz devedesetih, koji se neguje pod krinkom modernog patriotizma. Novije forme sistemskog nasilja proizilaze iz poluperifernog položaja u odnosu na metropole svetskog kapitalizma. Srbija je mesto izvoza jeftine radne snage, u koju se uvozi još jeftinija, uz izvoz jeftinih sirovina i uvoz skupe a prevaziđene tehnologije. Da li će, kao što se već mnogi pitaju, ova katastrofa podstaći režim da prekine sa merama štednje prema sektorima koji se jedino mogu suprotstaviti plimi nasilja ili će i dalje biti na strani parazitiranja investitora koje finansira tim uštedama. Zauzvrat, investitori obezbeđuju deo torte režimu i njegovim elitama. Šta može poručiti „masa”, „neelita” ili — kako se to potcenjivački formuliše u srpskim medijima — „narod” vlastitoj eliti kao posebnoj društvenoj grupi koja je akumulirala nesrazmernu moć, bez obzira da li predstavlja vladajući klasu i još gore, koja parazitira kao elita?
 
To su upravo one četiri francuske reči s kojima Nataša Škaričić završava svoj tekst — „crème de la merde”.

 

SRĐAN DAMNJANOVIĆ

FILOZOFSKI PISAC IZ NOVOG SADA. NASTAVNIK U KARLOVAČKOJ GIMNAZIJI, NA PRAVNOM FAKULTETU ZA PRIVREDU I PRAVOSUĐE PREDAJE TEME IZ PRAKTIČNE FILOZOFIJE.

Print Friendly, PDF & Email

Tekstovi koji vam pomažu da bolje razumete sv(ij)et oko sebe.

Dva puta mesečno newsletter izabranih tekstova u vašem inboxu.