Debata između Aleksandra Dugina i Bernar-Anri Levija



Izvod iz knjige: Filip Balunović, „Beda ljudskih prava. Desnica, pandemija i nauka kao novo polje političke borbe“, Beograd, Fakultet za medije i komunikacije.

Print Friendly, PDF & Email



Dok je ova knjiga privođena kraju, rat u Ukrajini se nije smirivao. Kao događaj za koji su mnogi u polušali govorili da je naprasno prekinuo pandemiju, ruska agresija brzo se popela na listi globalnih medijskih i političkih prioriteta. Podela na Istok i Zapad, odnosno na „istočne“ i „zapadne“ vrednosti, pri čemu Istok smatra Zapad licemernim a Zapad Istok varvarskim i antidemokratskim, ponovo je postala relevantna. U kontekstu teme o kojoj je ovde bilo reči, rasprava o ukrajinskom ratu, na prvi pogled, ne bi mogla previše doprineti. Osim ako ne govorimo o manjem i većem zlu, pa se neko može upustiti u debate tipa: da li NATO okarakterisati kao manje zlo a Rusiju i njen vojni pohod na Ukrajinu kao veće? Niti to, bojim se, ne bi donelo mnogo toga novog ni opštoj raspravi o ratu – što nije tema ove knjige – ali ni raspravi o manjem ili većem zlu. Ono što bi ipak moglo biti zgodno, kao neka vrsta dodatnog osavremenjivanja teme koja je ovde u centru pažnje, jeste sukob između, grubo rečeno, dve ideološke struje. Jedna je liberalno-demokratska ili „zapadna“, ona koja počiva na ideologiji ljudskih prava. Druga je „istočna“, odnosno ruska – ona koja naginje jednom krutom carističkom diskursu koji nije svodiv na termin „desnica“, već sve više postaje teorijska i praktično-politička podloga korenite retradicionalizacije i refašizacije na evropskom ili evro-azijskom prostoru.

Kao povod za ovu kratku završnu raspravu uzećemo debatu koja se 2019. godine odigrala u Amsterdamu između dva „filozofska“ simbola gorenavedene podele na Zapad i Istok, u stereotipnom ili ideološkom tumačenju ta dva pojma. U pitanju je razgovor između Aleksandra Dugina i Bernar-Anri Levija (poznatog pod inicijalima BHL). Prvi se smatra „Putinovim filozofom“, dok drugi već decenijama propoveda o slobodnom Zapadu i ljudskim pravima nasuprot nedemokratskom, autoritarnom delu sveta. Obojica su u centru medijske pažnje već godinama, ako ne i decenijama. Prvom je nedavno stradala ćerka od auto-bombe koja je očigledno bila namenjena njemu, dok se drugi već dugi niz godina suočava sa neprijatnostima širom sveta jer ga aktivisti „čašćavaju“ tortama koje mu bacaju u lice, ponajviše zbog glasne i nedvosmislene procionističke pozicije. U ovoj debati je, sa strane BHL-a, jako izražena ideologija ljudskih prava. Sa druge strane, Duginova pozicija svakako nije dobar primer desnog ljudskopravaštva, ali jeste primer perverzije ili sumraka mišljenja kao takvog, što je jedna od karakteristika ranije diskutovanog fenomena desnog ljudskopravaštva. U kombinaciji ova dva, odnosno u direktnoj konfrontaciji iznenađujuće je mnogo preklapanja, pre svega u pogledu površnosti misli. Njih dvojica su pokazali zašto ideologija ljudskih prava nije oružje protiv novog fašizma već je, štaviše, odličan poligon za njegov nesmetani razvoj zbog svojih kontradiktornosti i nedoslednosti. Žrtve su ljudi, ali i misao kao takva. Evo o čemu je reč.

Dugin je, kao i u nebrojeno puta do sada, govorio o tome da ne postoje univerzalne ili objektivne činjenice. U drugoj prilici je čak rekao da ne postoji jedna istina, već da on stoji na pozicijama specijalne ruske istine, nasuprot zapadnoj istini. Umesto mišljenja, on nastoji da ruskom ideologijom, ili bolje rečeno – propagandom, uravnoteži ono što doživljava kao ideologiju Zapada. Jedno od brojnih manifestacija relativizacije, u gotovo pa perverznom postmodernom ključu, jeste divljenje prema Hani Arent, na koju se poziva kada tvrdi da su sva zla – od liberalizma preko komunizma do naci-fašizma – zapravo posledice moderne. O naci-fašizmu ali i, konkretnije, o Holokaustu, kao o scenariju koji je bio nemoguć pre moderne govorili su i mnogi drugi. Zigmund Bauman je najorganizovaniji i najmasovniji genocid doveo u vezu sa birokratijom, koja zaista jeste moderni fenomen. Ipak, zamena teza koju pravi Dugin postavlja modernu kao determinišući uzrok, a ne kao kontekst u kom je naci-fašizam postao moguć. 

Drugo, Hana Arent je u svoja dva eseja – o istini i politici, i laganju u politici – takođe pisala o značaju istine kao objektivne kategorije. Na samom početku teksta „Istina i politika“, Arent govori o razlici između istine i mišljenja, pri čemu je prevladavanje mišljenja ili čak njegovo poistovećivanje sa faktografijom, dovelo u opasnost čitav sistem mišljenja i naučnosti. Dugin je u ovoj debati, kao i u brojnim drugim javnim istupima, sklon upravo tome – da istinu predstavi kao relativnu i zavisnu od „civilizacije“ u kojoj se ona kuje. Pritom, on ne napada samo istinu koju Arent naziva racionalnom, onu koja je proizvod ljudskog promišljanja, teorija i sl., već i istinu koju ona naziva činjeničnom. Dajući primer da se u sovjetskim knjigama o Oktobarskoj revoluciji nigde ne spominje Trocki, koji je imao jednu od najistaknutijih uloga u njoj, Arent pokazuje da je činjenična istina neuporedivo ranjivija od racionalne. Dugin, sa druge strane, izjavama poput one u kojoj kaže da: „Ukrajina nikad nije postojala kao država pre raspada SSSR-a“ potvrđuje da je, kao „Putinov filozof“, među glavnim napadačima na činjeničnu istinu. Kada ga BHL podseti da je Ukrajina postojala u 9. veku, Dugin klimajući glavom kaže da je mislio na moderni period kome, uzgred rečeno, pripisuje besmisao i nihilizam. Dugin pokazuje da biti nečiji lični ili nacionalni filozof zapravo poništava autonomiju mišljenja koja je neophodna da bi se neko uopšte zvao filozofom i mogao braniti činjeničnu istinu od napada iz sfere poli- tike. Jedna je stvar pobijanje univerzalizma onoga što se na Zapadu formira kao vrednosni sistem koji počiva na ljudskim pravima. Negirati mogućnost univerzalizma kao takvog je sasvim nešto drugo, a upravo to čini Dugin, pri čemu besomučno krivotvori i izvrće činjenice.

Sa druge strane, BHL insistira na istini kao univerzalnoj i objektivnoj kategoriji. Na Duginovo pitanje ko određuje šta su činjenice i ko kontroliše medije, BHL odgovara da su na Zapadu to profesionalni novinari i njihova publika. U toj neiskrenoj postavci leži jedan od problema sa BHL-om. Medijsko izveštavanje, naravno, kvalitetnije je na liberalnom nego na (kako ga naziva BHL) iliberalnom polu. Ipak, izveštavanja o, primera radi, kršenju ljudskih prava ili međunarodnih konvencija nisu bila uravnotežena niti potpuna ni u prošlosti a ni danas. Mnogima, u svetlu dešavanja u Ukrajini, smeta to što se ovom ratu posvećuje nemerljivo više pažnje nego svim drugim ratovima širom sveta zajedno. Argument kojim se brani ova neuravnoteženost je da se ovaj konflikt ipak odvija na evropskom kontinentu i da je normalno da se evropski mediji više bave njime nego nekim drugim. I to je u redu. Međutim, ono što dodatno usložnjava sliku o „logičnom izboru prioriteta“ jeste to što su evropske, dakle liberalno-demokratske zemlje decenijama unazad upletene u brojne konflikte širom sveta, kao i to što su vlade tih zemalja odgovorne za brojna kršenja ljudskih prava i međunarodnih konvencija. Od ratova na Bliskom Istoku do takozvane „migrantske“ ili „izbegličke“ krize, nepostupanja prema vrednostima o kojima BHL govori dešavaju se svakodnevno. Njih, čini se, profesionalni novinari i publika najčešće ne smatraju temama od prioriteta za izveštavanje.

Sekularizam, ljudska prava, jednakost žena i muškaraca – neke su od vrednosti o kojima BHL konstantno govori kao o zapadnim „proizvodima“. Zanimljivo je da Dugin na ovo odgovara kako istinu u liberalnom svetu prave liberalne političke elite, ne spominjući ekonomske. To je prva tačka na kojoj se njih dvojica susreću. Nema pomena o ekonomskoj pravdi ili pravima, u igri su radije drugi pojmovi, poput „civilizacije“ (ili „civilizacija“, u množini). BHL na tu temu ima da kaže da je Rusija „prava“ (upotrebio je englesku reč proper) civilizacija, pa tako u sebi ima dovoljno dostignuća koja bi trebalo pridružiti ovim zapadnim kako bi se u globalizovanom svetu – a nasuprot Duginovoj interepretaciji globalizacije kao zapadne hegemonije – različitosti međusobno dopunjavale. To ipak ne važi za neke delove nasleđa, kako ruskog tako ni evropskog. Tu leži druga tačka preklapanja: osuda socijalističkog projekta kao „totalitarnog, kako u Sovjetskom Savezu tako i u Evropi“. Jedan od najvećih ruskih doprinosa, tvrdi BHL, upravo je „antitotalitarizam“, kog pronalazi kod ruskih disidenata, od Aleksandra Solženjicina pa nadalje. Ipak, ne dopada mu se Duginovo usmerenje koje antitotalitarizam temelji na diskursu carske, imperijalne Rusije. On bi više voleo da su stvar preuzeli ruski liberali, jer mu je Putinova Rusija morbidna i mračna. Nema pomena, međutim, o predputinovskoj Rusiji, onoj u kojoj je započeta ekonomska liberalizacija i tranzicija iz socijalizma u nešto što se danas (ne samo u Rusiji već i u nekim drugim postsocijalističkim delovima Evrope, poput Srbije) pojavljuje kao divlji, oligarhijski kapitalizam. BHL-u ne smetaju ruski oligarsi, njihovi poslovi u Evropi, njemu ne smeta ruski kapital. Njemu smeta to što je Rusija napala Ukrajinu. Pritom, on ne razume, ili se pravi da ne razume, da je retradicionalizacija Rusije i Putinov pokušaj restauracije carskog poretka u uskoj sprezi sa njihovom postsocijalističkom tranzicijom. Rusija je mogla krenuti i putem koji je trasirao Jeljcin: kroz ekonomsku transformaciju, uz prihvatanje pozicije poraženog u Hladnom ratu. Ipak, to je bio malo verovatan scenario, uzevši u obzir rusku istoriju. Putin, „car“ koji disciplinuje oligarhe, deli ih na podobne i nepodobne, bez preispitivanja ekonomske logike koja je omogućila oligarhizaciju, i imperijalni jurišnik zbog kog ginu i raseljavaju se milioni u Ukrajini, posledica je ruske verzije postsocijalizma. BHL to ne prihvata u paketu, kao što ne prihvata u paketu ni ljudska prava, zajedno sa ideološkom instrumentalizacijom i kapitalizmom kao nemogućim okvirom za njihovu univerzalizaciju. On bi želeo čisti ideal, koji prećutkuje ili izostavlja ekonomske gubitnike iz jednačine. On bi želeo antikomunističkog Putina bez imperijalizma i ljudska prava sa kapitalizmom. Zato je BHL par excellence primer ideologa ljudskih prava.

Sa druge strane, Dugin se u ovoj debati u više navrata vraćao moderni, kao eri koja se naslanja na Ničeovo „ubistvo Boga“, čime je označeno i „samoubistvo čovečanstva“. Iz odsustva Boga kao vrhovnog autoriteta proizilazi, prema njemu, ostvarenje nihilističke projekcije. Ovakva, klerikalna ili „duhovna“ verzija fašizma, upravo stoji iza ruske agresije. Ono što je Putin učinio početkom 2022, kada je napao Ukrajinu, Dugin je prizvao 2019. u ovoj debati, kada je govorio o tome da su Ukrajinci imali šansu da budu most koji spaja Rusiju sa Zapadom, država sastavljena od dva naroda i „dve civilizacije“, nešto poput Belgije. Da se on pitao, još tada bi Rusija osvojila istočnu Ukrajinu (ne samo Krim koji je u tom trenutku već bio okupiran), i onda bi se čitava zemlja mogla bolje iskrojiti po ruskoj meri – odnosno, kao tampon zona koja nema pravo da odlučuje o svrsi svog postojanja, pošto je ta svrha predodređena geopolitikom. Čitava naracija o „civi- lizacijama“, kojima se, kako kaže, bavio u svoje 24 knjige koje je do tada napisao, predstavlja neku vrstu objave kraja univerzalizma. I ponovo, Dugin čini nepravdu večnoj potrazi za univerzalnim, taman onoliko koliko i BHL time što dizajnira okvire univerzalizma čije stege ne može izdržati. Zato Dugin bez problema govori o tome da je ruski subjekt slobode kolektiv i ne obazire se previše na BHL-ova ponavljanja da su individualne slobode i prava najviše dostignuće koje su liberalne demokratije poklonile čovečanstvu. Dugin odgovara: neka hvala, zadržite ih vi za sebe. Onda slede gotovo šizofrena pozivanja na Gramšija ili Debora (i kod levičara se, kaže, može naći nešto korisno), osporavanje mogućno- sti univerzalizacije ideologije ljudskih prava i najava borbe protiv hegemonije koja se na njihovim načelima uspostavlja. BHL kao kontratežu nudi dalje insistiranje na ljudskim pravima i slobodi pojedinca, te tvrdi da je Duginova podela sveta na civilizacije, poput Hantingtonove, podela na međusobno suprotstavljene blokove koji ne mogu sarađivati. Dugin na to odgovara da se pre saradnje blokovi moraju malo bolje razumeti. Da bi to učinili, Dugin smatra da se svaka civilizacija mora vratiti svojim izvornim tradicionalnim vrednostima u koje niko sa strane ne bi trebalo da se meša. BHL je saglasan sa principom nemešanja i nenametanja, makar deklarativno. Kaže da je protiv svih imperijalizama, navodi da je bio na ulicama i za vreme Vijetnamskog rata, kada je imao 14 godina, ali i tokom rata u Alžiru (nismo ga, doduše, videli na nekom od skupova podrške Palestini, ili protiv invazije na Irak ili Avganistan, ali to bi možda bilo previše za očekivati). U prošlosti se, tokom rata u Bosni, profilisao kao njen veliki prijatelj – što jeste za pohvalu. Razloge zbog kojih je kritikovao Miloševića, međutim, pronalazio je u kontinuitetu sa „totalitarizmom“, pri čemu je – kao i značajan deo liberalne inteligencije – u Miloševiću video produžetak socijalizma, a ne početak dominacije etničkog nacionalizma koji je izgrađen na ruševinama socijalizma. Sličnu stvar čini i sa Putinom optužujući ga za autoritarizam tako što povlači paralele sa sovjetskim razdobljem, koliko i sa onim carističkim.

BHL je kosmopolita koji kosmopolitizam gura u pretesne okvire liberalnog kapitalizma koji ga, kao i ljudska prava, nagriza do neprepoznatljivosti. U svojoj zaključnoj intervenciji, BHL kaže:

„Postoji veliki sukob između liberalnih i iliberalnih vrednosti, kako u Evropi tako i u Rusiji. Liberalizam se suočava sa krizom kredibiliteta koju smo videli i dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka. Mi ćemo u ovom sukobu biti na suprotnim stranama barikada […] danas postoji pravi sukob civilizacija, ali ne između Istoka i Zapada, već između onih koji veruju u ljudska prava i slobodu, i iliberalizma i oživljavanja autoritarizma i ropstva. To je razlika između vas i mene.“

Dugin nije dobio mogućnost da odgovori. Iznenađujuće, nije se preterano ni trudio, izgledalo je kao da mu nije stalo. Kao da je tom ćutnjom saopštio – nemam ništa protiv. Fašizam 21. veka zaista buja i Aleksandar Dugin jedan je od njegovih važnih protagonista. Ideologizovana ljudska prava mu, međutim, ne mogu previše naškoditi. On će do kraja večnosti moći da tvrdi da ljudska prava nisu univerzalna, da „zapadne vrednosti“ nemaju univerzalni već ideološki predznak. Do kraja večnosti, BHL neće imati kredibilitet ni pred Duginom ni pred bilo kim drugim da govori o (evidentnom) ruskom imperijalizmu sve dok ćuti o liberalno-demokratskom koji se odvija pod zastavom ljudskih prava i slobodnog tržišta. On neće imati kredibilitet da govori o ruskom autoritarizmu sve dok ćuti o brojnim drugim „prijateljskim“ autoritarizmima, kao i autokratama koje ipak ne sme tako oštro da kritikuje jer su njihove zemlje saveznice u borbama za ostvarivanje geopolitičkih interesa. BHL, istina, s vremena na vreme kritikuje i Erdogana, kao u svom tvitu iz 2020. godine, u kom zbog Nagorno-Karabaha staje na stranu Jermenije kao njegove saveznice a protiv Azerbejdžana i Turske. To ipak ne poništava činjenicu da je u ovoj fazi kapitalizma autoritarizam jednostavno u modi. Razlaz sa idealom ljudskih prava već je potvrđen i ustoličen. Ovo je svakako u većoj meri slučaj u zemljama „divljeg“, oligarhijskog, perifernog ili postsocijalističkog kapitalizma nego u liberalno-kapitalističkim zemljama centra. Ovo je era u kojoj je i socijalna pravda, kao vrednost čiju važnost bi potvrdili i BHL i Dugin, zastarela. Razlog je to što je ukinut socijalistički okvir iz kog je proizašla – okvir nad kojim se obojica zgražavaju. Ovo je vreme u kom fašizam buja i ljudska prava, ni kao ideal a kamoli kao ideologija, ne mogu mu ništa. Preslaba su da se odupru ovoj tendenciji. Za tako nešto, kao što je to bio slučaj dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka, biće potreban malo jači lek.

 

FILIP BALUNOVIĆ

POLITIČKI FILOZOF, DOCENT NA FAKULTETU ZA MEDIJE I KOMUNIKACIJE, NAUČNI SURADNIK INSTITUTA ZA FILOZOFIJU I DRUŠTVENU TEORIJU U BEOGRADU.

Print Friendly, PDF & Email

Tekstovi koji vam pomažu da bolje razumete sv(ij)et oko sebe.

Dva puta mesečno newsletter izabranih tekstova u vašem inboxu.