Jedva čekam socijalizam! (I DEO)



Izvod iz knjige: Toma Piketi, „Jedva čekam socijalizam“, Beograd, Akademska knjiga, Prevela s francuskog: Gorana Prodanović.

Print Friendly, PDF & Email



Da mi je neko 1990. rekao da ću 2020. godine objaviti zbirku tekstova pod nazivom Jedva čekam socijalizam!, shvatio bih to kao lošu šalu. U jesen 1989, sa navršenih osamnaest godina, vreme sam provodio slušajući na radiju emisije o krahu komunističkih diktatura i „realnog socijalizma” u Istočnoj Evropi. U februaru 1990. godine išao sam na organizovano putovanje francuskih studenata, kao znak podrške rumunskoj omladini koja se tada oslobodila Čaušeskuovog režima. Doputovali smo usred noći na aerodrom u Bukureštu, zatim smo autobusom prošli kroz otužni i snežni Brašov, ugnežden u Karpate. Mladi Rumuni su nam ponosno pokazivali tragove gelera na zidovima, svedoke njihove „revolucije”. U martu 1992. godine otputovao sam u Moskvu, gde sam video iste te prazne prodavnice, iste sive avenije. Uspeo sam da se kao slepi putnik ubacim među učesnike francusko-ruskog kolokvijuma čija je tema bila „Psihoanaliza i društvene nauke”, i sa grupom francuskih akademika posetio sam Lenjinov mauzolej i Crveni trg, gde je sovjetska zastava baš tada bila zamenjena ruskom.

Rođen sam 1971. godine, pripadam generaciji koja nije imala vremena da podlegne iskušenjima komunizma i koja je, stasavši, prosto konstatovala apsolutni neuspeh sovjetizma. Kao i mnogi ljudi, i ja sam tokom 1990-ih godina bio više liberal nego socijalista, ponosan kao paun na svoja razborita zapažanja, sumnjičav prema starijima i svima koji su osećali nostalgiju za minulim vremenima, i nisam podnosio one koji su odlučno odbijali da prihvate da su tržišna ekonomija i privatna svojina deo rešenja.

A sad evo: trideset godina kasnije – 2020, hiperkapitalizam otišao je predaleko i uveren sam da moramo naći način za prevazilaženje kapitalizma, neki novi oblik socijalizma koji bi bio participativan i decentralizovan, federalni i demokratski, ekološki, nerasistički i feministički.

Istorija će odlučiti da li je reč „socijalizam” definitivno pohranjena i treba li je zameniti nekom drugom rečju. Lično, verujem da se može opet upotrebiti, pa čak i da je najpogodniji termin za ideju ekonomskog sistema koji bi bio alternativa kapitalizmu. U svakom slučaju, ne možemo se zadovoljiti da budemo „protiv” kapitalizma ili neoliberalizma: moramo, pre svega, da budemo „za” nešto drugo, što zahteva detaljnu razradu idealnog ekonomskog sistema koji bismo želeli da uspostavimo, pravičnog društva koje imamo na umu, bez obzira na to kakvo ćemo mu ime dodeliti na kraju. Postalo je uobičajeno reći da sadašnji kapitalistički sistem nema budućnost jer produbljuje nejednakosti i iscrpljuje planetu. Ovo nije netačno, ali u nedostatku jasno definisane alternative, aktuelnom sistemu predstoji lepa budućnost.

Kao naučni istraživač u društvenim naukama, specijalizovao sam se za proučavanje istorije nejednakosti i odnosa između ekonomskog razvoja, raspodele bogatstva i političkih sukoba, što me je navelo da objavim nekoliko obimnih dela.1Videti naročito Les Hauts Revenus en France au XXe siècle, Paris, Grasset, 2001; Le Capital au XXIe siècle, Paris, Seuil, 2013; Capital et idéologie, Paris – Seuil, 2019. Za potpuniju bibliografiju i veliki broj tekstova, odlomaka i po- dataka dostupnih na internetu, videti piketty.pse.ens.fr. Takođe, doprineo sam stvaranju baze podataka World Inequality Database, koja je ogroman kolektivni projekat pokrenut s ciljem da pruži više transparentnosti u razvoju nejednakosti u raspodeli dohodaka i bogatstva u različitim zemljama.2 Svi ti podaci, kao i hiljade stranica studija i dokumenata koje se odnose na više od stotinu zemalja, dostupni su na sajtu WID.world. Videti takođe „Rapport sur les inégalités mondiales”, 2018, koji sam uređivao sa Fakundom Al- varedom, Lukom Šanselom, Emanuelom Saezom i Gabrijelom Zukmanom, Paris, Seuil, 2018, koji je takođe dostupan na sajtu WID.world. Oslanjajući se na pouke ovog istorijskog istraživanja i, naravno, na svoja iskustva od 1990. do 2020. kao običnog građanina, u poslednjoj knjizi pokušao sam da dam neke „elemente za participativni socijalizam”, čije ću glavne zaključke ovde rezimirati.3Za detaljniji prikaz tih „elemenata za participativni socijalizam”, videti Tho- mas Piketty, Capital et idéologie, op. cit., poglavlje 17, str. 1111–1190. Međutim, moram naglasiti da ovi „elementi” predstavljaju samo jedno od mogućih polazišta, majušni doprinos dugoročnom procesu zajedničkog razrađivanja, protivurečnih diskusija, socijalnog i političkog eksperimentisanja, procesu koji može potrajati i za koji će biti potrebno poniznosti i istrajnosti, posebno kad imamo u vidu razmere prethodnih neuspeha, kao i izazove koji nas očekuju.

Zainteresovani čitaoci će takođe naći neka od tih razmišljanja u ovom delu koje obuhvata sve moje mesečne kolumne objavljivane u listu Le Monde od septembra 2016. do jula 2020, takve kakve jesu, bez ikakvih naknadnih izmena ili prepravki. Dodato je samo nekoliko grafikona, tabela, referenci i propratnih tekstova objavljenih u okviru mog bloga na sajtu lista Le Monde.4Videti lemonde.fr/blog/piketty. Zainteresovani čitaoci će takođe na ovom sajtu naći linkove ka fajlovima sa podacima korišćenim u grafikonima i tabelama; neke dodatne informacije se mogu pronaći na WID.world ili na piketty. pse.ens.fr. Odmah bih želeo da istaknem da je neke članke pregazilo vreme, i usput unapred molim čitaoce da mi oproste izvesna ponavljanja. Ovi tekstovi ne predstavljaju ništa drugo do puki pokušaj istraživača u društvenim naukama da izađe iz kule od slonovače i odloži svoje teške knjige kako bi se uključio u život zajednice i tekuće događaje, uprkos svim opasnostima koje to za sobom povlači. Nadam se da će blagonakloni čitaoci u tome naći nešto korisno za svoja lična razmišljanja i zalaganja.

 

Dugi marš za jednakost i participativni socijalizam

 

Počnimo sa izjavom koja bi nekog mogla da iznenadi. Dugoročno gledano, dugi marš za jednakost i participativni socijalizam je već uveliko u povoju. Ne postoji nikakva tehnička prepreka koja bi nas sprečila da nastavimo tim putem, jedini uslov je da se svi angažujemo. Istorija ukazuje na to da je nejednakost sama po sebi ideološkog i političkog karaktera, a ne ekonomskog ili tehničkog.

Ovo optimistično gledište može izgledati paradoksalno u opštem čemeru koji je zavladao. Međutim, to zaista jeste tako. Dugoročno posmatrano, nejednakosti su se drastično smanjile, posebno zahvaljujući novoj socijalnoj i fiskalnoj politici sprovedenoj tokom XX veka. Svakako da još mnogo toga treba da se uradi, ali činjenica je da nam lekcije iz istorije mogu biti od velike pomoći.

Na primer, pozabavimo se razvojem koncentracije vlasništva tokom poslednja dva veka. Pre svega, primećujemo da je udeo najbogatijih koji su činili 1% u sveukupnoj imovini (tj. u ukupnoj nepokretnoj, finansijskoj i poslovnoj imovini, umanjenoj za dugove) bio astronomskih razmera tokom XIX veka i s početka XX veka – što, takođe, uzgred budi rečeno, pokazuje da je obećanje o jednakosti Francuske revolucije bilo više teorija nego praksa, bar što se tiče preraspodele vlasništva nad imovinom. Zatim, vidimo da je udeo najbogatijih 1% naglo opao tokom XX veka: iznosio je oko 55% ukupnog bogatstva uoči Prvog svetskog rata, a danas iznosi oko 25%. Treba napomenuti, međutim, da je ovaj udeo i dalje oko pet puta veći od udela najsiromašnijih, kojih ima 50%, i koji trenutno poseduju tek nešto više od 5% ukupne imovine (uprkos činjenici da je njih pedeset puta više nego najbogatijih 1%). Šlag na tortu: ovaj mali udeo dodatno se smanjio od 1980. do 1990. godine, što je trend koji se takođe može uočiti u Sjedinjenim Državama, Nemačkoj i ostatku Evrope kao, uostalom, i u Indiji, Rusiji i Kini.

Da rezimiramo: koncentracija vlasništva (a samim tim i ekonomske moći) znatno je opala tokom prošlog veka, ali je ipak i dalje izuzetno izražena. Smanjenje nejednakosti u raspodeli bogatstva je uglavnom išlo u korist „srednje imovinske klase” (to jest, 40% stanovništva između 10% najviših i 50% najnižih), ali je vrlo malo išlo u korist naj- siromašnije polovine stanovništva. Na kraju, udeo najbogatijih 10% u sveukupnoj imovini je značajno opao, sa 80–90% na oko 50–60% (što je i dalje visok procenat), ali udeo najsiromašnijih 50% nikada nije prestao da bude mizeran (videti grafikon). Položaj najsiromašnijih 50% poboljšao se pre u pogledu prihoda nego u pogledu imovine (njihov udeo u ukupnom prihodu porastao je sa jedva 10% na oko 20% u Evropi), mada opet ovo poboljšanje ostaje ograničeno i možda reverzibilno (isti udeo je u Sjedinjenim Državama pao na tek nešto više od 10% od 1980-ih godina).5Za podrobnije proučavanje istorijskog razvoja nejednakosti u raspodeli doho- daka i bogatstva, videti Thomas Piketty, Capital et idéologie, op. cit., pogotovo grafikone 4.1–4.3, 5.4–5.7, 10.1–10.7, 11.1–11.8, 13.8–13.9. Svi ti grafikoni i se- rije podataka su dostupni na sajtu piketty.pse.ens. fr/ideologie

 

Neuspeh Francuske revolucije: porast imovinskih nejednakosti u Francuskoj u XIX veku

 

U Parizu najbogatijih 1% posedovali su 67% ukupne privatne imovine (nepokretna, poslovna i finansijska aktiva, umanjena za dugove) 1910. godine, prema 49% privatne imovine koliko su posedovali 1810, i 55% koliko su posedovali 1780. Nakon blagog smanjenja tokom Francuske revolucije, koncentracija vlasništva se povećavala u Francuskoj (naročito u Parizu) tokom XIX veka, sve do Prvog svetskog rata. Dugoročno posmatrano, do smanjenja nejednakosti došlo je usled dva svetska rata (1915–1945), a ne nakon Revolucije iz 1789.

Udeo najbogatijih 10% u ukupnoj privatnoj imovini (nepokretna, poslovna i finansijska aktiva, umanjena za dugove) bio je između 80% i 90% u Francuskoj u periodu od 1780. do 1910. Pad u koncentraciji imovine počinje nakon Prvog svetskog rata i prekida se početkom 1980-ih godina. On je ponajviše išao u korist „srednje imovinske klase” (srednjih 40%), ovde definisane kao srednje grupe, između „niže klase” (najsiromašnijih 50%) i „više klase” (najbogatijih 10%).6Izvori i serije podataka: videti piketty.pse.ens.fr/ideologie. Thomas Piketty, Ca- pital et idéologie, op. cit., str. 163.

 

Socijalna država, okvir za ostvarivanje jednakih prava

 

Kako tumačiti ovaj složeni i kontradiktorni razvoj, a kako tek razumeti smanjenje nejednakosti do koga je došlo tokom prošlog veka, naročito u Evropi? Osim uništavanja privatne imovine usled nemilih događaja tokom dva svetska rata, pre svega moramo naglasiti pozitivnu ulogu značajnih promena u pravnom, socijalnom i fiskalnom sistemu, sprovedenih tokom XX veka u mnogim evropskim zemljama. Jedan od odlučujućih faktora bio je uspon socijalne države u periodu između 1910–1920. i 1980–1990, posebno sa povećanjem ulaganja u obrazovanje i zdravstvo, penzijsko, invalidsko i socijalno osiguranje (nezaposlenost, porodica, stambeni prostor itd.). Početkom 1920-ih, ukupna javna potrošnja iznosila je jedva 10% nacionalnog dohotka u Zapadnoj Evropi, od čega je veliki deo predstavljao javne izdatke za održavanje reda, vojsku i kolonijalnu ekspanziju. Ukupna javna potrošnja dostigla je 40–50% nacionalnog dohotka u periodu od 1980. do 1990. godine (na tom nivou se i zadržao). Radi se uglavnom o izdacima za obrazovanje, zdravstvo, penzije i socijalne transfere.7Videti Thomas Piketty, Capital et idéologie, op. cit., grafikoni 10.14–10.15.

Ovakav razvoj događaja omogućio je da se tokom XX veka u Evropi uspostavi izvesna jednakost u pristupu osnovnim dobrima kao što su obrazovanje, zdravstvo, ekonomska sigurnost i socijalno osiguranje, ili bar jednakost veća nego u prethodnim epohama. Međutim, stagnacija socijalne države, do koje je došlo 1980-ih i 1990-ih godina, uprkos činjenici da su potrebe nastavile da rastu – posebno usled produžavanja životnog veka i školovanja, pokazuje da nikad ništa nije zadobijeno jednom za svagda. U pogledu zdravstva, usled krize kovid-19, s gorčinom smo primetili nedostatnost bolničkih potencijala i medicinskog osoblja. Jedno od glavnih pitanja epidemijske krize 2020. godine jeste da li će bogate države i dalje nastaviti da se kreću u pravcu socijalne države i da li će se taj proces najzad ubrzati u siromašnim zemljama.8Videti „Izbeći najgore”, 14. april 2020. [Reference navedene sa naslovom i da- tumom se odnose na članke Tome Piketija objavljene na sajtu lemonde.fr/ blog/piketty a koje su objavljene u na stranicama ove knjige.]

Pozabavimo se primerom ulaganja u obrazovanje. Na početku XX veka, javni izdaci za obrazovanje na svim nivoima bili su manji od 0,5% nacionalnog dohotka u Zapadnoj Evropi (i nešto veći u Sjedinjenim Državama, koje su tada bile ispred Evrope). U praksi, to je podrazumevalo izrazito elitistički i ograničen obrazovni sistem jer se masa stanovništva morala zadovoljiti prenatrpanim i nedovoljno finansiranim osnovnim školama, a samo je mala manjina imala pristup srednjem i visokom obrazovanju. Ulaganja u obrazovanje su se udesetostručila tokom XX veka, dostigavši 5–6% nacionalnog dohotka tokom 1980-ih i 1990-ih, što je omogućilo vrlo snažnu obrazovnu ekspanziju. Svi podaci kojima raspolažemo ukazuju na to da je ovaj razvoj događaja bio značajan faktor u postizanju veće jednakosti i većeg prosperiteta tokom proteklog veka.

Nasuprot tome, sve ukazuje da je stagnacija ukupnih ulaganja u obrazovanje, koja se mogla zapaziti tokom proteklih decenija, uprkos naglom povećanju udela mladih koji se upisuju na visokoškolske ustanove, doprinela ujedno i novom porastu nejednakosti i usporavanju stope rasta prosečnog dohotka.9Kasnije ću se vratiti na to kako bi u budućnosti trebalo koristiti termin „rast”. Takođe, moramo skrenuti pažnju na opstajanje izuzetno jakih socijalnih nejednakosti u pogledu pristupa obrazovanju. To je, naravno, slučaj u Sjedinjenim Državama, gde je pristup visokom obrazovanju (koje je uglavnom privatno i plaća se) snažno uslovljen visinom roditeljskih prihoda. Ali to je slučaj i u Francuskoj, gde su ukupna javna ulaganja u obrazovanje (kada se svi stepeni uzmu u obzir) vrlo neravnomerno raspoređena unutar starosnih grupa, a posebno su ogromne nejednakosti u resursima koji se dodeljuju prema tome da li se radi o smerovima sa selekcijom pri upisu.10Videti Thomas Piketty, Capital et idéologie, op. cit., grafikoni 0.8 i 17.1. Videti takođe „Upis na fakultet: može to i bolje”, 13. februar 2018. Načelno, u Francuskoj se broj studenata dosta povećao u drugoj polovini prve decenije XXI veka (skočivši sa nešto više od dva miliona na skoro tri miliona danas), ali javna ulaganja to apsolutno nisu ispratila, posebno ne na fakultetima i višim tehničkim školama, tako da je ulaganje po studentu naglo opalo, što predstavlja značajno traćenje socijalnih i ljudskih potencijala.11Videti „Budžet 2018: žrtvovana omladina”, 12. oktobar 2017.

 

Za participativni socijalizam: podstaći cirkulaciju moći i imovine

 

Jednakost u obrazovanju i socijalna država nisu dovoljni da bi se dostigla stvarna jednakost, moraju se preispitati sveukupni odnosi moći i dominacije. Ovo se posebno odnosi na bolju podelu moći unutar kompanija.

Ovde opet moramo poći od onoga što je dobro funkcionisalo u XX veku. U mnogim evropskim zemljama, naročito u Nemačkoj i Švedskoj, sindikalni pokret i socijaldemokratske partije uspele su sredinom XX veka da nametnu novu podelu moći akcionarima, u obliku takozvanih sistema „zajedničkog upravljanja”: izabrani predstavnici zaposlenih imaju do polovine od ukupnog broja mesta u upravnim odborima velikih kompanija, čak i kada nemaju nikakvog učešća u kapitalu. Ne radi se prosto o idealizaciji ovog sistema (u slučaju jednakosti odlučujući glas uvek imaju deoničari), već o ukazivanju na značajan preobražaj klasične akcionarske logike. To znači da ako zaposleni pritom drže i manjinski udeo od 10% ili 20% u kapitalu, ili pak ukoliko lokalna vlast imao toliki udeo, onda većina može da prevlada, čak i kad je u pitanju akcionar koji ima većinski udeo u kapitalu. Međutim, činjenica je da takav sistem, zbog koga su jecali akcionari dotičnih zemalja prilikom njegovog sprovođenja, a koji je zahtevao intenzivne socijalne, političke i pravne borbe,12Nemački ustavni zakoni iz 1919. i 1949. godine naročito su definisali imovinu kao društveni odnos koji uključuje nekoliko vrsta zainteresovanih strana, dozvoljavajući na taj način ovu vrstu reforme, koju bi, na primer, bilo mnogo teže sprovesti sa trenutnim francuskim ustavom koji se zasniva na mnogo konzervativnijoj viziji strogo privatne imovine. Umesto što se bave prelaskom na VI Republiku ili uspostavljanjem Ustavotvorne skupštine (iako još uvek nije jasno kakva bi bila priroda predviđene ustavne promene), francuske rasprave koje se tiču ustavnih reformi u pogledu ovih pitanja koristile bi postavljanju značajnijih društveno-ekonomskih ciljeva, posebno u pogledu pitanja imovine i progresivnog oporezivanja. Videti Thomas Piketty, Capital et idéologie, op. cit., poglavlje 17. nije naneo nikakvu štetu ekonomskom razvoju, naprotiv. Sve ukazuje na to da je veća jednakost prava omogućila zaposlenima da se više uključe u izradu dugoročne strategije preduzeća.

Nažalost, otpor akcionara je do sada sprečavao uspostavljanje ovih pravila u drugim zemljama. U Francuskoj, Ujedinjenom Kraljevstvu i Sjedinjenim Državama akcionari i dalje drže gotovo svu moć.13Jedno jedino mesto (od 12) dodeljeno je u upravnim odborima velikih kompanija u Francuskoj 2013. godine. Zanimljivo je napomenuti da su francuski socijalisti, kao i britanski laburisti, do 1980-ih privilegovali pristup usredsređen na nacionalizaciju, često osuđujući kao previše bojažljive strategije švedskih i nemačkih socijaldemokrata zasnovane na podeli moći i glasačkim pravima zaposlenih. Trend nacionalizacije je potom prestao nakon sloma sovjetskog komunizma, a francuski socijalisti i britanski laburisti tokom 1990-ih i 2000-ih praktično su napustili svaku ideju o mogućnosti izmene imovinskog režima. Rasprave o germansko-nordijskom zajedničkom upravljanju ponovo su zaživele pre desetak godina i krajnje je vreme da ovakva pravila zavladaju u svim zemljama.

Zatim, moguće je i veoma važno usmeriti te ojačati ove tendencije koje teže boljoj podeli moći. Na primer, osim činjenice da bi predstavnici zaposlenih trebalo da imaju 50% glasova u svim kompanijama (uključujući i najmanje kompanije), može se ustanoviti da, u okviru 50% glasačkih prava koja pripadaju akcionarima, udeo glasačkih prava koje poseduje pojedinačni akcionar ne može premašiti određeni prag u zavisnosti od veličine kompanije.14Na primer, pojedinačni akcionar mogao bi da drži najviše 90% glasačkih prava akcionara u malim preduzećima (ispod 10 zaposlenih), a ovaj prag bi se postepeno spuštao do 10% glasačkih prava akcionara za najveće kompanije (preko 100 zaposlenih). U slučaju da postoji jedan akcionar, neraspoređena glasačka prava bi bila dodata glasačkim pravima zaposlenih. Videti Thomas Piketty, Capital et idéologie, op. cit., poglavlje 17. Ovaj sistem uspostavlja u svim sektorima delatnosti pravila za ograničavanje glasačkih prava koja su već predložena za medijske kompanije. Videti Julia Cagé, Sauver les médias. Capitalisme, financement participatif et démocratie, La République des idées, Paris – Seuil, 2015. Na ovaj način, jedini akcionar koji bi ujedno bio i zaposleni u svojoj kompaniji, i dalje bi imao većinu glasova u vrlo maloj kompaniji, ali bi trebalo da se sve više oslanja na kolektivno odlučivanje čim kompanija poprimi veće razmere.15 Prema gore opisanim pravilima, jedan akcionar kompanije koja zapošljava pet zaposlenih (uključujući i njega samog) imao bi 56% glasova: 45% glasova kao akcionar (90% od 50%) i 11% glasova kao zaposleni (55%/5). U slučaju kompanije koja zapošljava dvadeset zaposlenih (uključujući i njega samog), on bi imao 43% glasova: 40% glasova kao akcionar (80% od 50%) i 3% glasova kao zaposleni (60%/20). Sa sto zaposlenih imao bi manje od 11% glasova: 10% glasova kao akcionar i 0,9% kao zaposleni (90%/100).

Ma koliko sveobuhvatna ona bila, ova transformacija pravnog sistema neće biti dovoljna. Da bi se obezbedila istinska cirkulacija moći, poreski i naslednopravni sistem takođe moraju biti zahvaćeni, kako bi se podstakla intenzivnija cirkulacija imovine. Videli smo gore: najsiromašnijih 50% ne poseduju gotovo ništa, a njihov udeo u ukupnom bogatstvu jedva da se uvećao od XIX veka. Ideja po kojoj treba samo sačekati da opšte povećanje bogatstva olakša sticanje imovine, nema mnogo smisla: da je tako, to bi se već odavno dogodilo. Zbog toga po državam ideju o rešenju koje donekle počiva na voluntarizmu, u vidu minimalnog nasleđa za sve, koje bi, primera radi, iznosilo 120.000 evra (tj. oko 60% prosečnog bogatstva u Francuskoj trenutno), i ta suma bi bila isplaćivana sa navršenih dvadeset pet godina.16Trenutno prosečno bogatstvo najsiromašnijih 50% iznosi oko 10% prosečnog bogatstva (otuda udeo od jedva 5% ukupnog bogatstva). Ovde pomenuta mera dovela bi do šestostrukog povećanja prosečnog bogatstva najsiromašnijih 50%. Predviđeni iznos (60% prosečnog bogatstva) je nešto iznad aktuelnog medijalnog bogatstva. Takvo nasleđe predstavljalo bi godišnji izdatak od oko 5% nacionalnog dohotka, a moglo bi se finansirati kombinacijom godišnjeg progresivnog poreza na imovinu (tj. na nepokretnu, finansijsku i poslovnu imovinu, umanjenu za dugove) i progresivnog poreza na nasleđe.

Po mom shvatanju, ovo nasleđe za sve, koje se finansira porezima na imovinu i nasleđe, predstavljalo bi samo relativno mali udeo u ukupnim javnim izdacima. Opet primera radi, mogli bismo predvideti u okviru promišljanja o idealnom poreskom sistemu ukupne prihode od oko 50% nacionalnog dohotka (nivo približan onom koji je trenutno aktuelan, ali ovi prihodi bili bi ravnopravnije raspoređeni, što bi omogućilo da se predvide potencijalna buduća povećanja), a oni bi obuhvatali: s jedne strane, celokupni sistem poreza na imovinu i nasleđe (koji bi činio oko 5% nacionalnog dohotka i finansirao nasleđe za sve), i s druge strane, integrisani sistem progresivnog poreza na dohodak, doprinose za obavezno socijalno osiguranje i porez na ugljenik (sa individualnom ugljendioksidnom karticom koja bi omogućila zaštitu niskih prihoda i podsticanje odgovornog ponašanja, kao i usredsređivanje na najveće pojedinačne emisije, koje bi bile visoko oporezovane), parametri ovde dati samo u ilustrativne svrhe i da bi svakako trebalo da budu predmet opsežnih istorijskih eksperimenata.

Ovde treba razjasniti nekoliko tačaka. Pre svega, nijedna valjana politika zaštite životne sredine ne može se sprovoditi ako nije deo globalnog socijalnog projekta koji se zasniva na smanjenju nejednakosti, stalnoj cirkulaciji moći i imovine te redefinisanju ekonomskih pokazatelja.17Videti „Zabluda o ekologiji političkog centra”, 11. jun 2019; „U prilog cirkularnoj ekonomiji”, 15. oktobar 2019. Insistiram na ovoj poslednjoj tački: cirkulacija moći nema smisla ako se zadržavaju isti ekonomski ciljevi. Stoga moramo promeniti okvir, kako na pojedinačnom tako i na lokalnom nivou (posebno uvođenjem individualnih ugljendioksidnih kartica), kao i na nacionalnom nivou. Bruto domaći proizvod treba zameniti pojmom nacionalni dohodak (što povlači za sobom oduzimanje kapitalnih izdataka, a uključivanje prirodnog kapitala), pažnju treba usredsrediti na raspodelu, a ne na proseke, i ovi pokazatelji u smislu prihoda (od suštinskog značaja za izgradnju kolektivnog standarda pravde) moraju biti dopunjeni strogo ekološkim pokazateljima (posebno u pogledu emisije ugljen-dioksida).18O globalnoj nejednakosti emisija ugljenika i koncentraciji najvećih pojedinač- nih emisija u Sjedinjenim Državama i Evropi, videti Thomas Piketty, Capital et idéologie, op. cit., grafikon 13.7, i id. i Lucas Chancel, „Carbon and Inequa- lity: From Kyoto to Paris”, WID.world, Working Paper Series n° 2015/7.

Takođe insistiram na činjenici da nasleđe za sve (možemo takođe da govorimo i o „univerzalnoj kapitalnoj dotaciji”) predstavlja samo mali deo ukupne javne potrošnje, jer pravedno društvo, onakvo kakvim ga ovde zamišljam, počiva pre svega na postojanju univerzalnog pristupa skupu osnovnih dobara (obrazovanje, zdravstvo, penzija, stambeni prostor, ekologija, itd.), što omogućava puno učešće u društvenom i ekonomskom životu i ne može se svesti na novčanu dotaciju. Međutim, sve dok je zagarantovan pristup ovim drugim osnovnim dobrima, tu uključujući, naravno, pristup sistemu osnovnog dohotka,19Osnovni dohodak je izuzetno važan činilac pravednog društva, pod uslovom da je u sklopu šireg sistema i da se ne predstavlja kao rešenje iz šešira. Pogle- dajte „Osnovni dohodak ili pravična zarada?”, 13. decembar 2016. nasleđe za sve predstavlja važnu dodatnu komponentu za pravedno društvo. Posedovati imovinu u vrednosti od 100.000 ili 200.000 evra znači mnogo onome ko u vlasništvu nema baš ništa (ili pak ima samo dugove). Kada čovek nema ništa, primoran je da pristane na sve: manje-više nisku platu, kao i loše uslove rada, pošto u svakom trenutku mora biti u mogućnosti da plaća stanarinu i prehranjuje porodicu. Ali kada čovek ipak ima nešto u posedstvu, on ima i mogućnost izbora: može sebi priuštiti da odbije određene ponude za posao pre nego što dobije onu koja mu odgovara, ili pak može razmotriti osnivanje preduzeća ili kupovinu stana kako ne bi morao više da izdvaja za stanarinu svakog meseca. Dakle, preraspodela imovine može doprineti redefinisanju sveukupnih odnosa moći i društvene dominacije.

Opet podvlačim da su stope i iznosi ovde dati samo u ilustrativne svrhe. Neki će smatrati da su ovde predložene poreske stope za najveće prihode, nasledstva i imovinu od oko 80–90% previsoke. To jeste kompleksno pitanje koje svakako zavređuje opsežne rasprave. Želim samo da podsetim da su se takve stope primenjivale u mnogim zemljama tokom XX veka (naročito u Sjedinjenim Državama od 1930. do 1980), i da su me svi istorijski dokumenti koje sam proučavao naveli da zaključim da je bilans tog iskustva odličan. Ta politika nije ni najmanje zauzdala inovacije, već se desilo upravo suprotno: rast nacionalnog dohotka po stanovniku u Sjedinjenim Državama bio je dvostruko niži između 1990. i 2020. godine (nakon što je progresivni porez bio prepo- lovljen za vreme Regana tokom 1980-ih) nego prethodnih decenija.20Videti Thomas Piketty, Capital et idéologie, op. cit., grafikon 11.13. Videti ta- kođe „U prilog cirkularnoj ekonomiji”, 15. oktobar 2019. Zasigurno da je prosperitet Sjedinjenih Država u XX veku (i istorijski ekonomski prosperitet uopšte) zasnovan na obrazovnom napretku,2190% đaka istog uzrasta pohađalo je srednju školu u Sjedinjenim Državama 1950-ih, u poređenju sa samo 20–30% u Zapadnoj Evropi i Japanu u istom periodu. a ne na napretku nejednakosti. Na osnovu istorijskih dokaza kojima raspolažem, čini mi se da bi idealno društvo bilo ono u kome svako poseduje nekoliko stotina hiljada dolara, gde mali broj ljudi ima nekoliko miliona i gde su basnoslovne sume (nekoliko desetina ili stotina miliona, a naročito nekoliko milijardi) samo u privremenom vlasništvu i koje putem poreskog sistema bivaju brzo preusmerene na racionalniji i društveno korisniji nivo.

Drugi će smatrati da su ove stope i iznosi previše bojažljivi. Zaista, sa ovde predloženim poreskim i naslednopravnim sistemom, mladi skromnog porekla koji nemaju šta da naslede, dobijali bi po 120.000 evra, dok bi imućni koji trenutno nasleđuju po milion evra, dobijali 600.000 evra.22Nakon sprovođenja novog načina oporezivanja nasleđa i univerzalne kapitalne dotacije. Dakle, prilično smo daleko od potpunog izjednačavanja šansi i prilika, teorijskog načela kao puke floskule na koju se u politici često poziva, ali koji se u praksi retko sprovodi s doslednošću. Po mom mišljenju, moguće je, a i poželjno, učiniti mnogo više od toga.

Bilo kako bilo, ovde navedene stope i iznosi imaju samo ilustrativnu vrednost i služe za promišljanje i diskutovanje o idealnom sistemu koji želimo da uspostavimo i koji treba da je dugoročnog karaktera, i tu ne postoje predrasude u pogledu gradualističkih strategija što se tu i tamo mogu primeniti u skladu sa određenim istorijskim i političkim kontekstom. Na primer, prema tome kako u Francuskoj stvari trenutno stoje, možemo smatrati da je glavni prioritet uvođenje modernizovanog solidarnog poreza na bogatstvo (fr. ISF), zasnovanog na automatski generisanim izjavama o imovini i na mnogo strožoj kontroli nego ranije, što u isti mah omogućava smanjenje poreza na imovinu (fr. taxe foncière) koji je posebno težak i nepravedan namet na imovinu, posebno za sva zadužena domaćinstva u procesu stupanja u vlasništvo.23 Videti „Ukidanje solidarnog poreza na bogatstvo (fr. ISF): istorijska greška”, 10. oktobar 2017; „’Žuti prsluci’ i poreska pravda”, 11. decembar 2018.

 

THOMAS PIKETTY 

FRANCUSKI EKONOMISTA ČIJE SE DELO FOKUSIRA NA NEJEDNAKOST U BOGATSTVU I PRIHODIMA. STUDIRAO JE MATEMATIKU I EKONOMIJU, A VEĆ SA 22 GODINE JE DOKTORIRAO. PROFESOR JE EKONOMIJE U ÉCOLE D’ÉCONOMIE DE PARIS

Print Friendly, PDF & Email

Tekstovi koji vam pomažu da bolje razumete sv(ij)et oko sebe.

Dva puta mesečno newsletter izabranih tekstova u vašem inboxu.