Da li su vlasnici kapitala pobornici demokratije?



Iako se kapitalisti ponekad prilagođavaju i podržavaju izbornu parlamentarnu demokratiju, oni, ni u jednom trenutku u istoriji, nisu prihvatili ishod izbora koji je mogao da ugrozi kapitalističke vlasničke odnose.

Print Friendly, PDF & Email



Iako se kapitalisti ponekad prilagođavaju i podržavaju izbornu parlamentarnu demokratiju, oni, ni u jednom trenutku u istoriji, nisu prihvatili ishod izbora koji je mogao da ugrozi kapitalističke vlasničke odnose. Današnji politički konsenzus snažno insistira na stavu da se kapitalizam i demokratija međusobno podržavaju i da zavise jedno od drugog. Za ideologe slobodnog tržišta, svako suštinsko ograničavanje kapitala da potpuno slobodno deluje, nužno vodi društvo ka „putu u robstvo“, po čuvenom izrazu Fridriha Hajeka. Liberali i socijaldemokrate, iako veruju da se tržište može i treba regulisati, i dalje prihvataju kao činjenicu da je sistem zasnovan na privatnom vlasništvu nad ekonomskim resursima od suštinskog značaja za očuvanje slobode.

Ipak, i letimičan pogled na istorijske podatke pokazuje da su kapitalisti bili glavni podržavaoci i pobornici nekih od najozloglašenijih autoritarnih režima u istoriji, od Hitlerovog Trećeg rajha do južnoafričkog aparthejda i hunti u Latinskoj Americi. Čak i ako „demokratiju“ definišemo u najminimalnijem smislu, kao skup formalnih procedura za smenjivanje vlada mirnim metodama, očigledno ne postoji nužna povezanost kapitalizma i demokratije; njihov suživot je moguć ali nikako neminovan.

U vremenu kada se desničarske autoritarne snage ponovo uzdižu, čak i u najdugovečnijim kapitalističkim demokratijama, od vitalnog je značaja realna procena položaja kapitalista u odnosu na demokratiju. Kapitalističke klase su u nekim državama neprijateljske prema demokratiji, dok je u drugim podržavaju. Njihovi politički interesi, kao i interesi drugih klasa, proističu iz njihove specifične strukturne lokacije u klasnim odnosima i iz konkretnih okolnosti klasne borbe specifičnih za svaku državu.

Moramo početi tako što ćemo jasno identifikovati karakteristične klasne interese kapitalista. Pošto kapitalisti, kao grupa, čine poseban tip klase, važno je odupreti se upotrebi kategorija koje su naizgled primerene, ali su, u stvari, veoma neprecizne za njihovo opisivanje, kao što su „bogati“. Kapitalisti nisu ni „bogati“, ni „jedan procenat“, ni „korporativna elita“. Oni su grupa aktera koji zauzimaju karakterističnu strukturnu lokaciju u antagonističkim odnosima prisvajanja ekonomskog viška. Politika u naprednim kapitalističkim društvima velikim delom je oblikovana karakterističnim političkim ponašanjem ove grupe.

Sve glavne kapitalističke demokratije su daleko od toga da budu savršeni primeri „konkurentnog elitizma“ ili „formalne demokratije“. Sve one sadrže velika formalna ograničenja punoj predstavničkoj demokratiji, kao što su elektorski koledži, plurani izborni sistemi, izborni sistemi sa metodom stvaranja supervećine i sl. Ovakvi formalni dizajni izbornih sistema stvaraju jaz između zastupljenosti predstavnika u parlamentu i stvarne distribucije političkih stavova u društvu. Međutim, napomene koje se nalaze u daljem delu teksta važile bi i za najsavršenije organizovan reprezentativni sistem.

 

Kako kapitalisti vladaju

 

Kapitalisti se razlikuju od svih prethodnih vladajućih klasa po specifičnom načinu na koji eksploatišu višak od direktnih proizvođača. Kapitalisti prisvajaju višak koji su proizveli radnici na osnovu njihovog legalnog prava vlasništva nad glavnim sredstvima za proizvodnju u društvu. Kapitalisti, međutim, najčešće ne prisvajaju višak od proizvođača direktnom upotrebom političkih sredstava (kao što je pretnja ili stvarna upotreba nasilja, ili oslanjanjem na državne vlasti da formalno primoraju radnike da proizvode viškove). Umesto toga, kapitalisti izvlače višak u procesu proizvodnje nakon formalno slobodne razmene novca za radnikov rad.

Glavni klasni odnos, koji definiše kapitalističko društvo, je zato ekonomski, a ne direktno politički odnos. Pošto društveni položaj kapitalista zavisi od održavanja ovakvog ekonomskog odnosa, oni imaju poseban odnos prema političkom autoritetu (ili državi) uopšte.

Najvažnija posledica pozicije koju zauzimaju kapitalisti u odnosima eksploatacije je da njihovi fundamentalni klasni interesi ne zahtevaju od njih da direktno kontrolišu vlast.

Ovakva situacija stvara dve važne političke posledice: pre svega, kapitalistička eksploatacija je kompatibilna sa smenom vlasti u državi; drugo, pojedinci koji čine te vlade ne moraju sami biti kapitalisti. U skladu sa onim što su mnoge teorije kapitalističke države tvrdile, ne-kapitalisti su se, često, pokazali kao mnogo bolji politički menadžeri kapitalizma nego što bi to sami kapitalisti uradili da direktno kontrolišu vlast.

Drugim rečima, kapitalistički ekonomski sistem je kompatibilan sa izbornom ili formalnom demokratijom. Naravno, kapitalizam je takođe kompatibilan sa političkim oblicima koji nisu liberalne demokratije, kao što pokazuju brojni primeri političkog autoritarizma koji funkcionišu sa kapitalističkom ekonomijom. Ali, suštinski jedinstvena karakteristika kapitalizma je to što je kompatibilan sa formalnom izbornom demokratijom. Nijedna druga klasa, koja je prisvajala ekonomski višak u istoriji, nije dozvolila postojanje političkog sistema koji daje pravo glasa  značajnom delu ili svim direktnim proizvođačima ekonomskog viška. To što su kapitalisti u mnogim slučajevima tolerisali formalni demokratski sistem proizilazi iz njihovih veoma specifičnih klasnih interesa.

 

Specifični politički interesi kapitalista

 

Osim ove opšte kompatibilnosti, postoji i konkretnija veza između interesa kapitalističke klase i liberalne demokratije. Ova veza proizilazi iz posebne vrste „unutarklasnih“ odnosa koji su karakteristični za kapitalizam. Pošto kapitalisti prisvajaju višak kroz svoje privatno, individualno vlasništvo nad najvažnijim sredstvima za proizvodnju, oni taj višak moraju ostvariti prodajom proizvoda na tržištu. Kao posledica toga, kapitalisti se takmiče sa drugim kapitalistima oko udela na tržištu. Štaviše, kapitalisti nastoje da uđu u nove proizvodne grane, unutar kojih se javlja konkurencija.

Ova dva procesa — konkurencija unutar grana proizvodnje i ulazak u nove grane — dovode do toga da su specifični ekonomski interesi individualnih kapitalista suprotstavljeni, za razliku od drugih dominantnih klasa u istoriji kod kojih nije postojao takav sukob interesa. Međutim, kapitalisti, svakako, imaju i zajedničke klasne interese. Na primer, interesi naftnih kompanija, proizvođača fotonaponskih ćelija i proizvođača električnih vetrenjača su suprotstavljeni, jer se svi bore za što veće učešće na istom tržištu proizvodnje energije. Hobsov rat, koji besni među ovim različitim kapitalistima, kod svih njih stvara zajednički interes za održavanje bezličnog pravnog poretka; a očuvanje takvog poretka zahteva smenjivanje različitih vlada i administracija u državi i van nje.

Ukratko, kapitalisti nisu samo potencijalno tolerantni prema izbornoj demokratiji, već imaju i pozitivan interes da očuvaju izbornu demokratiju.

 

Granice kapitalističke tolerancije demokratije

 

Tolerancija izborne demokratije od strane kapitalista ima dve dobro definisane granice: jedna proizilazi iz klasne borbe, a druga iz strukturnih uslova kapitalističkih ekonomija.

Razmotrimo prvi oblik granica. Tokom perioda ekonomskog rasta, kapitalisti mogu prihvatiti delovanje organizacija radničke klase koje vrše pritisak da se društveni višak preraspodeli tako da se uveća udeo koji ide za plate radnika. Međutim, ovakav razvoj situacije je strogo uslovljen. Jedini slučajevi kada su kapitalisti tolerisali organizovane masovne radničke pokrete i radničke političke partije su se desili kada su te stranke ili ublažile, ili potpuno odbacile cilj da nacionalizaciju privatnu svojinu nad stredstvima za proizvodnju i da država preuzme rukovođenje nad tim sredstima.

Drugim rečima, nema istorijskih primera da kapitalističke klase, čak i kratkoročno, tolerišu masovne partije zasnovane na radničkoj klasi koje traže ukidanje kapitalističkih vlasničkih odnosa putem preuzimanja državne vlasti. U onim slučajevima gde su masovne partije radničke klase postojale unutar kapitalizma, one su uvek morale da u osnovi napuste ili eufemizuju svoje socijalističke ciljeve: to je važilo za skandinavsku socijaldemokratiju koliko i za italijanski komunizam.

Ovo ima ključne implikacije za socijaliste. Kad god je samosvesni pokret radničke klase, koji se bori za socijalizam, bio blizu pobede, kapitalisti su vrlo brzo napuštali posvećenost demokratiji i pribegavali su hitnim merama sprečavanja socijalističke pobede. Upravo zato, tranzicija u socijalizam se nikada neće desiti bez suzbijanja kapitalističkog klasnog neprijatelja. A to se ne može ostvariti u sistemu postojeće izborne demokratije.

Drugim rečima, uspostavljanje demokratskog socijalizma ne može biti, samo po sebi, ostvareno na demokratski način, u strogo izbornom smislu; u isto vreme, socijalizam mora biti mnogo demokratičniji u praktičnom participativnom smislu učešća svih radnika u demokratskom procesu.

Druga granica kapitalističke tolerancije demokratije proizilazi iz strukturnih karakteristika kapitalističke ekonomije. Kapitalisti, kao što sam ranije sugerisao, mogu tolerisati mobilizaciju radnika za materijalne ustupke u situaciji opšteg ekonomskog rasta. Pod ovim okolnostima, kapitalisti mogu da podele dobitke rastućeg kolača sa radničkom klasom, kako bi ona ublažila svoje političke zahteve. Međutim, u situacijama usporavanja ekonomskog rasta, nadmetanje oko tog kolača između kapitala i rada sve više poprima karakter igre nulte sume. Istovremeno, u takvim periodima i sukobi među samim kapitalistima postaju sve oštriji.

U takvom okruženju se pojavljuju strategije „pobednik uzima sve“, u kojima kapitalisti postaju sve manje spremni da dele oskudne dobitke od umanjenog ekonomskog rasta.

Štaviše, kada se rast usporava, kapitalisti počinju da prelaze sa strategije ulaganja u sredstva za proizvodnju na strategiju korišćenja političkih sredstava za povećanje eksploatacije. Takve alternativne strategije mogu poprimiti mnogo različitih oblika, od korišćenja policijskih snaga kako bi se nasilno iselili stanari zbog neplaćanja kredita ili stanarine, preko upotrebe legalnih mera kako bi finansijski kapital naplatio svoje kamate od dužnika, do uspostavljanja  monopolske kontrole nad pravima intelektualne svojine.

Ovakav razvoj situacije — da raspodela između klasa i unutar same kapitalističke klase sve više poprima karakter igre nulte sume — duboko urušava liberalno-demokratski mehanizam, koji zahteva „toleranciju“ i spremnost da se, unapred nepredvidivi, rezultati izbora prihvate kao legitimni.

 

Šta sve ovo znači

 

Kapitalisti su jedina klasa, u istoriji, koja prisvaja višak dok istovremeno toleriše izbornu demokratiju zasnovanu na širokom pravu glasa i koja obuhvata značajan deo eksploatisane klase. Zbog svoje osobene pozicije u odnosima prisvajanja ekonomskih viškova, kapitalisti mogu tolerisati i smenjivanje vlada i prisustvo nekapitalista u vlasti. Međutim, njihova tolerancija prema izbornoj demokratiji je strogo ograničena i uslovna.

Ne postoji ni jedan istorijski slučaj u kojem su kapitalisti prihvatili ishod izbora koji je mogao da ugrozi kapitalističke vlasničke odnose. Štaviše, kako svetska ekonomija sve više stagnira, i kako stope ulaganja u postrojenja i opremu opadaju, pojačava se borba za raspodelu ekonomskog kolača, kako između kapitalista, tako i između kapitalista i radnika.

Oživljavanje i uspon demokratskog socijalizma i kriza kapitalizma nagoveštavaju da kompetitivni elitizam nema mnogo šanse za opstanak. Međutim, ono što nije sigurno je da li ovi trendovi neminovno vode uspostavljanju socijalističke demokratije koja bi rasformirala kapitalistički sistem.

Tekst je izvorno objavljen u časopisu Jacobin.

Prevod: Velizar Mirčov

 

DYLAN RILEY 

SOCIOLOG, PROFESOR NA UNIVERSITY OF CALIFORNIA BERKLEY, ČLAN UREDNIČKOG ODBORA NEW LEFT REVIEW

Print Friendly, PDF & Email

Tekstovi koji vam pomažu da bolje razumete sv(ij)et oko sebe.

Dva puta mesečno newsletter izabranih tekstova u vašem inboxu.