Opet iznova – šta da se radi ?

Levica ne treba da krije vlastitu sui generis pojmovnu mrežu: eksploatacija, revolucija, samouprava. U suprotnom izmešaće se sa desnicom u difuznoj kritici nepoštenja. Moralizam, samosažaljevanje i lament nad krađom moćnih su deo bespomoćne kritike kapitalizma kao nezakonitosti

Opet iznova – šta da se radi ?

Levica ne treba da krije vlastitu sui generis pojmovnu mrežu: eksploatacija, revolucija, samouprava. U suprotnom izmešaće se sa desnicom u difuznoj kritici nepoštenja. Moralizam, samosažaljevanje i lament nad krađom moćnih su deo bespomoćne kritike kapitalizma kao nezakonitosti

Ako danas levica šapuće a desnica grmi, šta da se radi? Od kada se desila smena teleologija i veru u socijalizam kao svetski proces zamenila vera u kraj istorije nakon 1989. stigla je nova sudbina. Teleologije više nisu zakavžene jer je druga izrazito nadmoćna. Iščezle su plodne napetosti između neravnopravnih socijalnih protivnika koje su umeravale kapitalizam. Već trideset godina revolucije nisu lokomotive istorije, a rat između dva kapitalizma u Ukrajini je pokazao da levica ne može više biti ni kočnica zahuktalog voza koji srlja u provaliju. Rušenje Lenjinovog spomenika u Kijevu 2014. bio je otpor neruskih nacija ruskoj dominaciji, ali i trijumf desnice. Pad spomenika obeležio je novi odnos moći u Istočnoj Evropi. Osam godina kasnije Putin je najavljujući „specijalnu operaciju“ kao ključnog krivca takođe optužio Lenjina. Istog optuženika EU odavno smatra ocem totalitarizma. Ako je komunizam svima „najdraži neprijatelj“ (J. Dean) nije li levica odista istorijski odgovorna? Ili je ova demonizacija osobeni nezaborav levice? Pre odgovora treba se zapitati koja moć danas uređuje prošlost, kojim pojmovima se služi, šta zaboravlja i šta pravda?

 

1.

 

Najpre treba definisati digitalni kapitalizam 21 veka. To je sistem koji je iznedrio kompjuter iz katakombi priprema za atomski rat i uzdigao ga do nivoa opšte „vodeće produktivne snage“ (W.F. Haug), ali je to istovremeno i sistem koji ne može da nove tehnologije pretvori u novu ekonomiju nego vlastiti potencijal ostvaruje selektivno i često prilično uništavalački (H.J. Krysmanski). Aktuelni ratovi svedoče da se produktivnost ove doslovno neljudske razvojne mašine ne može razdvojiti od njene destruktivnosti. Globalizacija i korona su ubrzale ekspanziju digitalnog kapitalizma koji se oslanja na privremeno uposlenu radnu snagu (prekarijat) i nova radna mesta od kuće. Mreža je postala nova proizvodna snaga globalizovanog neoliberalizma, mehanizam profita i novo oruđe obrazovanja i razaranja (Haug, S. Zuboff)). Nužna je nova alternativa visoko tehnološkog antikapitalizma, koji mogu činiti asocijacije slobodnih kibernetskih proizvođača u proizvodnji slobodnih algoritama, novi oblici socijalne organizacije na temelju novih kibernetsko algoritamskih proizvodnih snaga (Krysmanski). Potrebne su nove levičarske internet mreže i nemonetarna saradnja na digitalnim dobrima kao npr. Wikipedia. Kod alternativne socijalne ekonomije ključna je razrada perspektive socijalnog korišćenja visokotehnoloških načina proizvodnje (O. Negt)

 

2.

 

Međutim, nije nimalo lako promišljati novu socijalnu pravdu i u novim uslovima teorijski razgraničiti dovoljno od prekomernog. Kako naći meru održive pravde? Da li je to raspodela prema potrebama, prema radnom učinku ili prema količini uloženog kapitala. Kod regulacije potrošnje mera lične svojine je dovoljno, a ne prekomerno. Bilo bi idealno kada bi svojina bila raspodeljena kao pamet za koju svi misle da je imaju dovoljno. Ali nije. Ovo i stoga što se danas malo ko pita o vezi luksuza i vrline. Za većinu je smešno Rusoovo pitanje da li je luksuz propast vrline. Za tržišno mišljenje nije uverljiv odgovor da je luksuz raskoš, sticanje i potrošnja bez granica. Nekorektno je danas držati da luksuz nije autentično obilje nego da je pravo obilje da svi imaju dovoljno, a ne da se neko bogati na račun sirotinje. U digitalnoj mreži niko se ne pita o nejednakosti u proizvodnji. Dovoljno je reći „Nema besplatnog ručka“.

 

Malo se ko osvrće na to da težnja za profitom nema granica (da se ulaže zbog dobiti, a ne zbog zadovoljavanja potreba). Anahrono zvuče upozorenja da je to statusno rasipanje, raskoš lišena mere. Ekonomija je uspešno razdvojena od morala, ali je nerazdvojiva od moći: banke su lepotice na tržištu, a ne ustanove novog podvlašćivanja. Naravno da je masovna mera luksuza danas viša nego u XIX veku. Drugačiji je i višak iznad dovoljnog. Nije višak računar ni mobitel nego džip i jahta. Iako su kriteriji luksuza sniženi ipak je upadljiv raskol luksuza i oskudice: na jednoj strani penzioneri, siromašni, nezaposleni, a na drugoj političari, novi preduzetnici, profiteri, estrada. Između ovih polova nema antagonizma i stoga što se luksuz više ne shvata kao višak iznad dovoljnog niti kao negiranje vrline nego kao pokazatelj statusa i sposobnosti za profitabilnost. Klasično mišljenje da su bogati lenjivci koji eksploatišu vredne zamenio je kanon da su bogati marljivi i vrli preduzetnici već time što obezbeđuju posao drugima. Brehtovska dilema da li je veći zločin osnovati banku ili opljačkati banku više nije diskurs. Pozitivisti su svladali antagoniste. Prvi reprodukuju kapitalizam, drugi teže da ga ukinu.

 

3.

 

Strah od levice planski se nameće. Komunizam vas sprečava da budete bogati i slobodni. Desnica daje, levica uzima”. Treba razotkriti podjarmljivanje u politici straha i u progonu jezika levice (kapitalizam, eksploatacija, podjarmljivanje) i dekonstrusati korektnu retoriku centriranu oko profitabilnosti i antitotalitarizma. Pojmovi pobednika kroje nejednakost. Enciklopedija Britanika je krajem XVIII veka bila važna za moć imperije koliko i britanska mornarica. Danas je kapitalizam toliko moćan i cinično ogoljen da je iz misli o društvu prognao pojmove koji su najjasnije zgušnjavali njegovu suštinu. Prognanim pojmovima treba suzbijati nadmenost korektnog.

 

4.

 

U kontrasećanju ne može se biti preosetljiv na ugnjetavanje na grobljima. Treba tanatološki odgovarati na provokaciju moći koja je obnovila shvatanje istorije kao groblja aristokratije. Iznova se slave kraljevi, preduzetnici i trgovci, a ne bezimeni ugnjetavani. U Istočnoj Evropi kontinuirano se ruše javni spomenici obespravljenima, a dižu platežno sposobnima. I ovde treba okrenuti teorijsku formulu. Na istoriju slavnih građanskih povelja treba odgovarati istorijama ugušenih buna. Ugušene bune su zaboravljena živa prošlost, a slavne  povelje o podeli vlasti između bogatih su zapamćena mrtva prošlost. Preokrenuti pamćenje faraona u pamćenje anonimnih robova znači distancirati se od identitetske tanatopolitike desnice.

 

Slom socijalizma podstakao je provalu herojskog nacionalnog sećanja. Nacionalisti na osobeno sužen način vide sunarodnika isključivo u statusu žrtve. Empatija sa žrtvama najčešće samo pozajmljuje od žrtava moralno nadmoćni status, a da se pri tome posmatrač ne suočava sa realnom patnjom. Važnije je sebe predstaviti kao bliskog žrtvi nego istinski saučestvovati u njenoj patnji. To su suze bez tuge. Njima se zamagljava pogled na dželate i na uzroke nasilja. Nacionalistima su potrebne neosvećene žrtve, radije se sećaju pretrpljenog nego počinjenog zla. Tanatopolitika neuporedive žrtve vlastite nacije je u regionu postala državni rezon. Nove nesigurne poslesocijalističke državnosti treba ojačati žrtvenim identitetom. Nova prošlost, novi spomenici. Nasuprot desnici koja ne prepoznaje patnje drugih, levica traži antispomenik žrtvama nasilja vlastite nacije. Pokušava da naruši asimetriju između kiča palanke i samorefleksije.

 

5.

 

Uz „rad na groblju“ treba antagonizovati ekonomske interese živih, a ne harmonizovati mnoštvo identiteta kapitalizma. Prihvatiti rizik „otvorenog dogmatizma“ (D. Bensaid), testirati prognane pojmove XX veka na novoj realnosti globalnog kapitalizma unutar „zaspalog nepomirljivog“, a nasuprot hegemonim pojmovima koji regulišu otpor nemogućem. Ne zaboraviti proleterski internacionalizam kao socijalni kosmopolitizam, kao iskakanje istorije golorukih i podvlašćenih iz istorije buržoaskog kontinuiteta centriranog oko crkve, nacije i pravne države. Danas treba imati više sluha da bi se pevala Internacionala i više truda oko neiskušanih socijalnih ekonomija. Više teorije u novom izoštravanju kontrasećanja levice i u podvajanju mrtve od žive prošlosti antikapitalizma. Nužna je samorefleksivna spartakizacija prošlosti, a ne samozaslepljujuća kultura sećanja.

 

6.

 

Operativnije gledano treba se oslobađati parališućih emocija kod sećanja na socijalizam: depresije, nostalgije i melanholije. Njima nasuprot markirati sadržaje iz prošlosti otporne na rezignaciju koji su kadri da neutrališu uzaludnost antikapitalizma. Delatnu melanholiju ne tražiti u Hamletu nego benjaminovski, u sećanju na porobljene pretke. Žaliti za nedostatkom, ne za gubitkom. Protiviti se preobražaju prometejske u sizifovsku svest. Zapitati se može li poraz levice biti i produktivan. Badijuovski rečeno „čuvati snagu jutra tokom noći“. Braniti utopiju i nemoguće od mogućeg koje su uzurpirali moćni. Za samosvest ove vrste kadra je istinska avangarda, a ne elita. Elita je lišena samorefleksije, ona drži da je istorija groblje aristokratije, faraona i vojskovođa. Avangarda pokazuje da je istinsko istorijsko skrivenije i da porazi otrežnjavaju dok trijumfi zaslepljuju. Levica treba da na novi način teorijski kanališe empatiju prema siromašnom u nezadovoljstvo ugnjetenog.

 

7.

 

Dekonstruisati bezbednosno antitotalitarno pamćenje koje osigurava kriminalizaciju komunizma u EU. To je osobena sekuritizacija prošlosti (konstruisanje ulepšane prošlosti koja štiti naciju i državu), deo mišljenja kraja istorije i kraja ideologije. Osovina hegemone prošlosti je sinergija žrtava totalitarizma i nacionalnog holokausta. Levica drugačije tumači prošlost centrirajući nepravdu oko ekonomskog podvlašćivanja i podjarmljivanje: sankiloti, proleteri i prekarna radna snaga nisu žrtve krađe i pljačke u melodramskoj moralizovanoj naraciji nego su podjarmljena strana u antagonističkom odnosu proizvodnje. Nema antagonizma između imućnih i sirotinje nego između profita i legalno zakinutog i neplaćenog rada. Žrtva nije u središtu metanaracije levice zato što je moralna, a ne ekonomska kategorija. Eksploataciju ne treba moralizovati i viktimizovati nego uporno antagonizovati i tumačiti ne kao patnju izrabljivanih žrtava nego kao strukturnu nepomirljivost interesa društvenih grupa. Antagonizacija ne deli društvo na dželate i žrtve koje im praštaju nego na nepomirljive strane u proizvodnji.

 

8.

 

Antagonizam se ne da melodramski dramatizovati optuživanjem kapitalista kao nepoštenih lopova. Novi posednici nisu lopovi ni tajkuni zato što je nepoštenje nesociološki anti-antagonistički pojam. Nepošteni se uklanjaju, a sistem opstaje. Tome nasuprot, antagonizam valjano iskazuje pojam eksploatatora ili klasnog izrabljivača koji nestaje tek kada se sistem ukine. Dok nepošteni kradu, eksploatatori legalno prisvajaju višak rada. Premda su oba pojma u moralnom pogledu negativna i socijalno nelegitimna, saznajni kapacitet im je neuporediv. Hegemoni pojam nepošteni tajkun je moralistički i zato analitički oskudniji od prognanog istorijskog pojma klasni eksploatator. Ovo je važno dodati da bi se levica razdvojila od drugih verzija savremenog antikapitalizma. Desnica kritikuje nemilosrdnost kapitalizma i predstavlja se takođe kao zaštita obespravljenih, ali je njen pojmovni arsenal drugačiji (tajkuni, korupcija, netransparentnost). Levica ne treba da krije vlastitu sui generis pojmovnu mrežu: eksploatacija, revolucija, samouprava. U suprotnom izmešaće se sa desnicom u difuznoj kritici nepoštenja. Moralizam, samosažaljevanje i lament nad krađom moćnih su deo bespomoćne kritike kapitalizma kao nezakonitosti. Vladajući povremeno krše pozitivno pravo, a stalno krše materijalno prirodno pravo na nezakinuti rad. To su različiti stupnji bespravlja. Prvo kritikuje desnica da bi očuvala sistem, drugim se bavi levica da bi promenila sistem.

 

9.

 

Šanse za promene su trenutno, ali ne i trajno male. Između antinacističkog pravdanja Putinove agresije i odbrambene pronacističke banderizacije Ukrajine, koju podržava NATO, levica je dodatno stigmatizovana. Rat u Ukrajini je borba oko hegemonije u svetskom kapitalističkom sistemu, deo krize zakavženih aktera koji podjednako veruju u „kraj istorije“. Nova neprogresivna nestabilnost ne ide na ruku levici, nego krajnjoj desnici. Jača depatologizacija nacionalizma i klerikalizma, detraumatizacija fašizma i kvislinštva, slepi patriotizam i anti-antifašizam. Ako je antikapitalizam u defanzivi i nedelatan, treba li ga napuštati? Može li se i negativno sećanje na komunizam koristiti kao osobeni nezaborav levice? Ako je Kairos vreme između determinizma i voluntarizma, istorija pravovremenih prilika koje treba ščepati, onda ni u nepovoljnim prilikama ne treba napuštati mogućnosti kontingentnog ustanka socijalnog razuma. Istorijsko se pomalja nenadano i samo ponekad. Treba biti spreman za nepredvidive provale nezadovoljstva. U nesudbinskom potencijalu istorije prilika postoji samo za delatnog subjekta sa jasnim ciljem i raspoloživim sredstvima. To je odgovor na pitanje iz naslova. Ništa više. A kako i više?

Todor Kuljić

PROFESOR SOCIOLOGIJE POLITIKE NA FILOZOFSKOM FAKULTETU U BEOGRADU. 

Ako danas levica šapuće a desnica grmi, šta da se radi? Od kada se desila smena teleologija i veru u socijalizam kao svetski proces zamenila vera u kraj istorije nakon 1989. stigla je nova sudbina. Teleologije više nisu zakavžene jer je druga izrazito nadmoćna. Iščezle su plodne napetosti između neravnopravnih socijalnih protivnika koje su umeravale kapitalizam. Već trideset godina revolucije nisu lokomotive istorije, a rat između dva kapitalizma u Ukrajini je pokazao da levica ne može više biti ni kočnica zahuktalog voza koji srlja u provaliju. Rušenje Lenjinovog spomenika u Kijevu 2014. bio je otpor neruskih nacija ruskoj dominaciji, ali i trijumf desnice. Pad spomenika obeležio je novi odnos moći u Istočnoj Evropi. Osam godina kasnije Putin je najavljujući „specijalnu operaciju“ kao ključnog krivca takođe optužio Lenjina. Istog optuženika EU odavno smatra ocem totalitarizma. Ako je komunizam svima „najdraži neprijatelj“ (J. Dean) nije li levica odista istorijski odgovorna? Ili je ova demonizacija osobeni nezaborav levice? Pre odgovora treba se zapitati koja moć danas uređuje prošlost, kojim pojmovima se služi, šta zaboravlja i šta pravda?

 

1.

 

Najpre treba definisati digitalni kapitalizam 21 veka. To je sistem koji je iznedrio kompjuter iz katakombi priprema za atomski rat i uzdigao ga do nivoa opšte „vodeće produktivne snage“ (W.F. Haug), ali je to istovremeno i sistem koji ne može da nove tehnologije pretvori u novu ekonomiju nego vlastiti potencijal ostvaruje selektivno i često prilično uništavalački (H.J. Krysmanski). Aktuelni ratovi svedoče da se produktivnost ove doslovno neljudske razvojne mašine ne može razdvojiti od njene destruktivnosti. Globalizacija i korona su ubrzale ekspanziju digitalnog kapitalizma koji se oslanja na privremeno uposlenu radnu snagu (prekarijat) i nova radna mesta od kuće. Mreža je postala nova proizvodna snaga globalizovanog neoliberalizma, mehanizam profita i novo oruđe obrazovanja i razaranja (Haug, S. Zuboff)). Nužna je nova alternativa visoko tehnološkog antikapitalizma, koji mogu činiti asocijacije slobodnih kibernetskih proizvođača u proizvodnji slobodnih algoritama, novi oblici socijalne organizacije na temelju novih kibernetsko algoritamskih proizvodnih snaga (Krysmanski). Potrebne su nove levičarske internet mreže i nemonetarna saradnja na digitalnim dobrima kao npr. Wikipedia. Kod alternativne socijalne ekonomije ključna je razrada perspektive socijalnog korišćenja visokotehnoloških načina proizvodnje (O. Negt)

 

2.

 

Međutim, nije nimalo lako promišljati novu socijalnu pravdu i u novim uslovima teorijski razgraničiti dovoljno od prekomernog. Kako naći meru održive pravde? Da li je to raspodela prema potrebama, prema radnom učinku ili prema količini uloženog kapitala. Kod regulacije potrošnje mera lične svojine je dovoljno, a ne prekomerno. Bilo bi idealno kada bi svojina bila raspodeljena kao pamet za koju svi misle da je imaju dovoljno. Ali nije. Ovo i stoga što se danas malo ko pita o vezi luksuza i vrline. Za većinu je smešno Rusoovo pitanje da li je luksuz propast vrline. Za tržišno mišljenje nije uverljiv odgovor da je luksuz raskoš, sticanje i potrošnja bez granica. Nekorektno je danas držati da luksuz nije autentično obilje nego da je pravo obilje da svi imaju dovoljno, a ne da se neko bogati na račun sirotinje. U digitalnoj mreži niko se ne pita o nejednakosti u proizvodnji. Dovoljno je reći „Nema besplatnog ručka“.

 

Malo se ko osvrće na to da težnja za profitom nema granica (da se ulaže zbog dobiti, a ne zbog zadovoljavanja potreba). Anahrono zvuče upozorenja da je to statusno rasipanje, raskoš lišena mere. Ekonomija je uspešno razdvojena od morala, ali je nerazdvojiva od moći: banke su lepotice na tržištu, a ne ustanove novog podvlašćivanja. Naravno da je masovna mera luksuza danas viša nego u XIX veku. Drugačiji je i višak iznad dovoljnog. Nije višak računar ni mobitel nego džip i jahta. Iako su kriteriji luksuza sniženi ipak je upadljiv raskol luksuza i oskudice: na jednoj strani penzioneri, siromašni, nezaposleni, a na drugoj političari, novi preduzetnici, profiteri, estrada. Između ovih polova nema antagonizma i stoga što se luksuz više ne shvata kao višak iznad dovoljnog niti kao negiranje vrline nego kao pokazatelj statusa i sposobnosti za profitabilnost. Klasično mišljenje da su bogati lenjivci koji eksploatišu vredne zamenio je kanon da su bogati marljivi i vrli preduzetnici već time što obezbeđuju posao drugima. Brehtovska dilema da li je veći zločin osnovati banku ili opljačkati banku više nije diskurs. Pozitivisti su svladali antagoniste. Prvi reprodukuju kapitalizam, drugi teže da ga ukinu.

 

3.

 

Strah od levice planski se nameće. Komunizam vas sprečava da budete bogati i slobodni. Desnica daje, levica uzima”. Treba razotkriti podjarmljivanje u politici straha i u progonu jezika levice (kapitalizam, eksploatacija, podjarmljivanje) i dekonstrusati korektnu retoriku centriranu oko profitabilnosti i antitotalitarizma. Pojmovi pobednika kroje nejednakost. Enciklopedija Britanika je krajem XVIII veka bila važna za moć imperije koliko i britanska mornarica. Danas je kapitalizam toliko moćan i cinično ogoljen da je iz misli o društvu prognao pojmove koji su najjasnije zgušnjavali njegovu suštinu. Prognanim pojmovima treba suzbijati nadmenost korektnog.

 

4.

 

U kontrasećanju ne može se biti preosetljiv na ugnjetavanje na grobljima. Treba tanatološki odgovarati na provokaciju moći koja je obnovila shvatanje istorije kao groblja aristokratije. Iznova se slave kraljevi, preduzetnici i trgovci, a ne bezimeni ugnjetavani. U Istočnoj Evropi kontinuirano se ruše javni spomenici obespravljenima, a dižu platežno sposobnima. I ovde treba okrenuti teorijsku formulu. Na istoriju slavnih građanskih povelja treba odgovarati istorijama ugušenih buna. Ugušene bune su zaboravljena živa prošlost, a slavne  povelje o podeli vlasti između bogatih su zapamćena mrtva prošlost. Preokrenuti pamćenje faraona u pamćenje anonimnih robova znači distancirati se od identitetske tanatopolitike desnice.

 

Slom socijalizma podstakao je provalu herojskog nacionalnog sećanja. Nacionalisti na osobeno sužen način vide sunarodnika isključivo u statusu žrtve. Empatija sa žrtvama najčešće samo pozajmljuje od žrtava moralno nadmoćni status, a da se pri tome posmatrač ne suočava sa realnom patnjom. Važnije je sebe predstaviti kao bliskog žrtvi nego istinski saučestvovati u njenoj patnji. To su suze bez tuge. Njima se zamagljava pogled na dželate i na uzroke nasilja. Nacionalistima su potrebne neosvećene žrtve, radije se sećaju pretrpljenog nego počinjenog zla. Tanatopolitika neuporedive žrtve vlastite nacije je u regionu postala državni rezon. Nove nesigurne poslesocijalističke državnosti treba ojačati žrtvenim identitetom. Nova prošlost, novi spomenici. Nasuprot desnici koja ne prepoznaje patnje drugih, levica traži antispomenik žrtvama nasilja vlastite nacije. Pokušava da naruši asimetriju između kiča palanke i samorefleksije.

 

5.

 

Uz „rad na groblju“ treba antagonizovati ekonomske interese živih, a ne harmonizovati mnoštvo identiteta kapitalizma. Prihvatiti rizik „otvorenog dogmatizma“ (D. Bensaid), testirati prognane pojmove XX veka na novoj realnosti globalnog kapitalizma unutar „zaspalog nepomirljivog“, a nasuprot hegemonim pojmovima koji regulišu otpor nemogućem. Ne zaboraviti proleterski internacionalizam kao socijalni kosmopolitizam, kao iskakanje istorije golorukih i podvlašćenih iz istorije buržoaskog kontinuiteta centriranog oko crkve, nacije i pravne države. Danas treba imati više sluha da bi se pevala Internacionala i više truda oko neiskušanih socijalnih ekonomija. Više teorije u novom izoštravanju kontrasećanja levice i u podvajanju mrtve od žive prošlosti antikapitalizma. Nužna je samorefleksivna spartakizacija prošlosti, a ne samozaslepljujuća kultura sećanja.

 

6.

 

Operativnije gledano treba se oslobađati parališućih emocija kod sećanja na socijalizam: depresije, nostalgije i melanholije. Njima nasuprot markirati sadržaje iz prošlosti otporne na rezignaciju koji su kadri da neutrališu uzaludnost antikapitalizma. Delatnu melanholiju ne tražiti u Hamletu nego benjaminovski, u sećanju na porobljene pretke. Žaliti za nedostatkom, ne za gubitkom. Protiviti se preobražaju prometejske u sizifovsku svest. Zapitati se može li poraz levice biti i produktivan. Badijuovski rečeno „čuvati snagu jutra tokom noći“. Braniti utopiju i nemoguće od mogućeg koje su uzurpirali moćni. Za samosvest ove vrste kadra je istinska avangarda, a ne elita. Elita je lišena samorefleksije, ona drži da je istorija groblje aristokratije, faraona i vojskovođa. Avangarda pokazuje da je istinsko istorijsko skrivenije i da porazi otrežnjavaju dok trijumfi zaslepljuju. Levica treba da na novi način teorijski kanališe empatiju prema siromašnom u nezadovoljstvo ugnjetenog.

 

7.

 

Dekonstruisati bezbednosno antitotalitarno pamćenje koje osigurava kriminalizaciju komunizma u EU. To je osobena sekuritizacija prošlosti (konstruisanje ulepšane prošlosti koja štiti naciju i državu), deo mišljenja kraja istorije i kraja ideologije. Osovina hegemone prošlosti je sinergija žrtava totalitarizma i nacionalnog holokausta. Levica drugačije tumači prošlost centrirajući nepravdu oko ekonomskog podvlašćivanja i podjarmljivanje: sankiloti, proleteri i prekarna radna snaga nisu žrtve krađe i pljačke u melodramskoj moralizovanoj naraciji nego su podjarmljena strana u antagonističkom odnosu proizvodnje. Nema antagonizma između imućnih i sirotinje nego između profita i legalno zakinutog i neplaćenog rada. Žrtva nije u središtu metanaracije levice zato što je moralna, a ne ekonomska kategorija. Eksploataciju ne treba moralizovati i viktimizovati nego uporno antagonizovati i tumačiti ne kao patnju izrabljivanih žrtava nego kao strukturnu nepomirljivost interesa društvenih grupa. Antagonizacija ne deli društvo na dželate i žrtve koje im praštaju nego na nepomirljive strane u proizvodnji.

 

8.

 

Antagonizam se ne da melodramski dramatizovati optuživanjem kapitalista kao nepoštenih lopova. Novi posednici nisu lopovi ni tajkuni zato što je nepoštenje nesociološki anti-antagonistički pojam. Nepošteni se uklanjaju, a sistem opstaje. Tome nasuprot, antagonizam valjano iskazuje pojam eksploatatora ili klasnog izrabljivača koji nestaje tek kada se sistem ukine. Dok nepošteni kradu, eksploatatori legalno prisvajaju višak rada. Premda su oba pojma u moralnom pogledu negativna i socijalno nelegitimna, saznajni kapacitet im je neuporediv. Hegemoni pojam nepošteni tajkun je moralistički i zato analitički oskudniji od prognanog istorijskog pojma klasni eksploatator. Ovo je važno dodati da bi se levica razdvojila od drugih verzija savremenog antikapitalizma. Desnica kritikuje nemilosrdnost kapitalizma i predstavlja se takođe kao zaštita obespravljenih, ali je njen pojmovni arsenal drugačiji (tajkuni, korupcija, netransparentnost). Levica ne treba da krije vlastitu sui generis pojmovnu mrežu: eksploatacija, revolucija, samouprava. U suprotnom izmešaće se sa desnicom u difuznoj kritici nepoštenja. Moralizam, samosažaljevanje i lament nad krađom moćnih su deo bespomoćne kritike kapitalizma kao nezakonitosti. Vladajući povremeno krše pozitivno pravo, a stalno krše materijalno prirodno pravo na nezakinuti rad. To su različiti stupnji bespravlja. Prvo kritikuje desnica da bi očuvala sistem, drugim se bavi levica da bi promenila sistem.

 

9.

 

Šanse za promene su trenutno, ali ne i trajno male. Između antinacističkog pravdanja Putinove agresije i odbrambene pronacističke banderizacije Ukrajine, koju podržava NATO, levica je dodatno stigmatizovana. Rat u Ukrajini je borba oko hegemonije u svetskom kapitalističkom sistemu, deo krize zakavženih aktera koji podjednako veruju u „kraj istorije“. Nova neprogresivna nestabilnost ne ide na ruku levici, nego krajnjoj desnici. Jača depatologizacija nacionalizma i klerikalizma, detraumatizacija fašizma i kvislinštva, slepi patriotizam i anti-antifašizam. Ako je antikapitalizam u defanzivi i nedelatan, treba li ga napuštati? Može li se i negativno sećanje na komunizam koristiti kao osobeni nezaborav levice? Ako je Kairos vreme između determinizma i voluntarizma, istorija pravovremenih prilika koje treba ščepati, onda ni u nepovoljnim prilikama ne treba napuštati mogućnosti kontingentnog ustanka socijalnog razuma. Istorijsko se pomalja nenadano i samo ponekad. Treba biti spreman za nepredvidive provale nezadovoljstva. U nesudbinskom potencijalu istorije prilika postoji samo za delatnog subjekta sa jasnim ciljem i raspoloživim sredstvima. To je odgovor na pitanje iz naslova. Ništa više. A kako i više?

Todor Kuljić

PROFESOR SOCIOLOGIJE POLITIKE NA FILOZOFSKOM FAKULTETU U BEOGRADU. 

No Comments

Post A Comment

 

Tekstovi koji vam pomažu da bolje razumete sve(ij)t oko sebe.
Dva puta mesečno newsletter izabranih  tekstova u tvom inboxu.